Француски Судан (француски: Guinée française) — француска колонијална територија во федерацијата на Француска Западна Африка во периодот од 1880 до 1960 година, кога територијата станала независна држава под името Мали. Колонијата била официјално наречена Француски Судан од 1890 до 1899 година, а потоа повторно од 1921 до 1958 година и имала различни имиња во текот на своето постоење. Колонијата првично била формирана во голема мера како воен проект предводен од француски војници, но во средината на 1890-тите се нашла под цивилна администрација.

Француски Судан
Soudan Français
Составен дел на Француска Западна Африка

 

 

1880–1960  

Знаме на Француски Судан

Знаме

Химна
La Marseillaise  •  Le Mali
Местоположба на Француски Судан
Местоположба на Француски Судан
зелено: Француски Судан
жолто: Француска Западна Африка
сиво: останати француски територии
црно: Француска Република
Главен град Бамако¹
Историски период Нов империјализам
 -  Основана 1880
 -  Федерација Мали 20 јуни 1960
Површина
 -  1959 1.241.238 км2
Население
 -  1959 4.407.000 жит.
Густина 3,6 жит/км2
¹ Кајес (1892–1899)

Големоит број административни реорганизации во почетокот на 1900 година довеле до зголемена француска администрација за прашања поврзани со земјоделството, религијата и ропството. По Втората светска војна, Африканското демократско обединување на Модибо Кеита станала најзначајна политичка сила која се залагала за независност.

Мали првично ги задржала блиските врски со Франција и се приклучила на краткотрајната федерација со Сенегал во 1959 година, но врските со двете земји брзо ослабнале. Во 1960 година, Француски Судан формално станала Република Мали и започнала да се дистанцира од Сенегал и Франција.

Основање уреди

Француски Судан првично бил формиран по воени напади и претставувал продолжување на француската колонија во Сенегал[1]. Иако областа и понудила на Франција мала економска или стратешка корист, војската ефикасно се залагала за поголемо освојување во регионот. Ова делумно се должело на фасцинацијата со големите империи, како што биле Царство Мали и Царство Сонгхај[2].

Француското освојување започнало во 1879 година, кога Жозеф Галиени бил испратен во областа за да формира тврдина и да ја испита земјата за железничка пруга од Дакар во Сенегал до реката Нигер[2]. Тоа било проследено со воспоставување на бројни француски тврдини и политички сојузи со конкретни водачи во регионот во раните 1880-ти. Административната структура на областа сè уште била во голема мера под контрола на францускиот гувернер на Сенегал. Иако цивилната администрација на францускиот гувернер на Сенегал формално владеела со оваа област, воените офицери во регионот во голема мера ги заобиколиле овие водачи и директно одговарале на командантите во Париз[2].

Француските цивилни администратори се бореле со воените водачи, а двете сили поминале низ бројни промени во водството на територијата, додека Луи Архинард бил назначен за воен гувернер во 1892 година. Тој спроведел неколку воени походи против Самори Туре, Ахмаду Тал и други отпорни водачи во регионот[3].

Администрација уреди

Име на колонија
1880–1890 Горна Река
1890–1899 Француски Судан
1899–1902 Поделена на два административни региони: Среден Нигер и Горен Сенегал
1902–1904 Сенегамбија и Нигер
1904–1921 Горен Сенегал и Нигер
1921–1958 Француски Судан
1958–1960 Суданска Република
1960 Независност како Федерација Мали (јуни–септември), Република Мали (по 22 септември)
 
Карта на француските колонии во Западна Африка во 1889 година.

Регионот бил управуван под бројни различни имиња помеѓу 1880 и 1960 година. Областа била позната како Горна река од 1880 до 18 август 1890 година, кога била преименувана во Француски Судан, со главен град во Кајес. На 10 октомври 1899 година, Француски Судан бил поделен, при што јужниот дел се приклучил кон крајбрежните колонии, а остатокот се поделил на две административни области наречени Среден Нигер и Горен Сенегал. Во 1902 година, регионот повторно бил организиран во обединета колонија под името Сенегамбија и Нигер[4][5]. Името повторно се променило во 1904 година во Горен Сенегал и Нигер. Конечно, во 1921 година името се сменило повторно во Француски Судан[4][5].

Границите и администрацијата на колонијата исто така се менувале неколкупати. Првично, во почетниот период, колонијата се распаднала помеѓу воената администрација и цивилната администрација од Сенегал[6]. Во 1893 година, Француски Судан официјално стапил под цивилна администрација, кое траело до 1899 година. Во тој момент била направена реорганизација на колонијата во 11 јужни провинции во други француски колонии како Француска Гвинеја, Брегот на Слоновата Коска и Дахомеј[1].

Областа која не била реорганизирана била управувана од страна на две администрации поврзани со други француски колонии. По ова, територијата на колонијата била повторно воспоставена во 1902 година. Иако границите се поместиле малку, постоела мала територијална промена до 1933 година. Во тој момент, колонијата на Француска Горна Волта (денешна Буркина Фасо) се распаднала и северната територија била вклучена во Француски Судан.

Во 1947 година, Горна Волта била повторно воспоставена, а границите на Француски Судан станале оние кои на крајот станале граници на Мали[4][5]. Кајес бил основен главен град од 1890 до 1908 година, кога главниот град се преселил во Бамако[7].

Земјоделство уреди

Колонијата најмногу го поддржуваше земјоделството. Единствените култури биле одгледување на ореви собрани близу железничката пруга меѓу Кајес и Бамако.[8] Меѓутоа, по успешните тестови на растечкиот египетски памук во Западна Африка за време на Првата светска војна, Емиле Белиме започнал кампања за изградба на голем систем за наводнување по должината на реката Нигер[9]. Започнувајќи од 1921 година, биле изградени значајни проекти за наводнување околу Куликоро, а подоцна и во други места[10]. Французите сметале дека овој проект може да им конкурира на големите центри за производство на памук од Египет и САД[11].

За разлика од другите земјоделски проекти во Француска Западна Африка, францускиот проект за наводнување во Судан првично се потпрел на семејствата кои доброволно се преселиле по должината на линиите воспоставени од колонијалниот орган. Не можејќи да привлечат доволно доброволци, колонијалните власти започнале да пробуваат принудно преселување[12].

Религиозна политика уреди

Како и поголемиот дел од остатокот од Француска Западна Африка, колонијата имала неколку политики во врска со исламот и муслиманските заедници[13]. Арапскиот јазик и исламскиот закон биле најпосакувани во колонијата од страна на Французите во воспоставувањето на колонијалната влада, главно поради тоа што и двете биле кодифицирани и затоа лесно можеле да се стандардизират.[14].

Иако одржувале формална политика за неутралност во однос на религијата, француската колонијална администрација започнала да го регулира исламското образование во раните 1900-ти[15]. Покрај тоа, стравот од панисламистички политички пораст низ Северна Африка ги натерало на Французите да усвојат политики кои имаат за цел да го спречат ширењето на исламот надвор од она што веќе постоело и да ги спречи муслиманските водачи да управуваат со немуслиманските заедници[16][17]. Домородните религии и христијанството постоеле под помалку формални политики, а француските напори честопати ги користеле за да го балансираат ширењето на исламот во регионот.

Во 40-тите години, религиозното движење наречено Аллах Кура започнало во Сан Серкл врз основа на визиите на една личност[18]. Локалните администратори дозволиле движењето да се шири и да се практикува, гледајќи го како потенцијално ограничувачко влијание врз ширењето на исламот подалеку на југ.[19] Во доцните 1950-ти, муслиманските протести и немири низ колонијата дополнително придонеле за растечкото движење за независност[17].

Ропство уреди

Како и голем дел од остатокот од Француска Западна Африка, властите наметнале експлицитни правила во обид да се стави крај на ропството во регионот. Во 1903 година, владата им наложила на француските администратори повеќе да не ја користат категоријата роб како административна категорија[20]. Ова било проследено во 1905 година со формален француски декрет со кој се ставил крај на ропството[21].

Речиси еден милион робови во Француска Западна Африка одговориле на овој декрет, оддалечувајќи се од своите господари и населувајќи се на друго место[20]. Французите ги поддржале овие напори со создавање населби околу реката Нигер и копање на бунари за заедниците, за да можат да се оддалечат од нивните поранешни господари[22].

Овој процес значително влијаел на јужните и западните делови на денешен Мали, но во северните и источните делови на колонијата голем број робови останале во службеност на своите господари[21]. Според груби проценки, низ целата област на денешен Мали околу една третина од поранешните робови се оддалечиле од ропството, додека две третини останале со своите господари[23]. Во 1920-тите, поголемиот дел од туарешките домаќинства сѐ уште имале робови[24].

Независност уреди

 
Постер од Модибо Кеита, првиот претседател на Мали

По усвојувањето на Loi Cadre од страна на Француското национално собрание во 1956 година, голем дел од колониите во Француска Западна Африка започнале да одржуваат избори за зголемување на самоопределувањето на нивните територии. На првите избори што се одржале во Француски Судан во 1957 година, Африканското демократско обединување на Модибо Кеита победило на изборите, освојувајќи мнозинство во соседните земји Брег на Слоновата Коска, Француска Гвинеја и Горна Волта[25]. По францускиот уставен референдум од 1958 година, Република Суданеза се прогласила за република со внатрешна автономија на 24 ноември 1958 година[26]. Суданската република била втора колонија по Мадагаскар која се приклучила на Француската заедница, со што ја обезбедила внатрешната автономија преку поврзување на сопствената валута, надворешната политика и одбрана со Франција[26].

На почетокот на јануари 1959 година постоеле планови за создавање на федерација на Суданската република со Сенегал, Дахомеј и Горна Волта во Федерација на автономни држави[27]. Меѓутоа, до април ниту законодавната власт на Дахомеј ниту пак на Горна Волта не ја ратификувале федерацијата, па така била формирана Федерација Мали во состав Суданска република и Сенегал[28][29]. Во 1959, партијата на Модабо Кеита ги освоила сите 70 места на парламентарните избори во Суданската република и ги здружила силите со доминантната партија во Сенегал, предводена од Леополд Седар Сенгор[30]. Федерацијата прогласила независност на 20 јуни 1960 година во рамките на Француската заедница. Сепак, поделбите меѓу Сенгор и Кеита за управувањето со федерацијата резултирале со негово распаѓање на 20 август 1960 година[31]. Областа на Француски Судан официјално била прогласена за нова република под името Мали.

Библиографија уреди

  • Anda, Michael O. (2000). International Relations in Contemporary Africa. University Press of America. ISBN 978-0-7618-1585-3.
  • Becker, Laurence C. (1994). An Early Experiment in the Reorganisation of Agricultural Production in the French Soudan (Mali), 1920–40. Africa. 64. стр. 373–390. doi:10.2307/1160787. JSTOR 1160787.
  • Bigon, Liora (2015) "Military Settlement Forms in Colonial Dakar and Western Sudan: Hesitative Moments" Journal of Asian and African Studies, doi: 10.1177/0021909614548240[мртва врска]
  • de Bruijn, Mirjam; Pelckmans, Lotte (2005). „Facing Dilemmas: Former Fulbe Slaves in Modern Mali“. Canadian Journal of African Studies. 39 (1): 69–95.-
  • Imperato, Pascal James; Imperato, Gavin H. (2008). Historical Dictionary of Mali. Maryland: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8108-5603-5.
  • Klein, Martin A. (1998). Slavery and Colonial Rule in French West Africa. London: Cambridge University Press.
  • Klein, Martin A. (2005). „Concept of Honour and the Persistence of Servility in the Western Soudan“. Cahiers d'Études Africaines. 45 (179/180): 831–851. doi:10.4000/etudesafricaines.5665.
  • Chafer, Tony (2002). The End of Empire in French West Africa: France's Successful Decolonization?. Berg. ISBN 978-1-85973-557-2.
  • Lea, David; Rowe, Annamarie (2001). A Political Chronology of Africa. Taylor & Francis. стр. 277–. ISBN 978-1-85743-116-2. Посетено на 26 June 2013.
  • Mann, Gregory (2003). „Fetishizing Religion: Allah Koura and French 'Islamic Policy' in Late Colonial French Soudan (Mali)“. The Journal of African History. 44 (2): 263–282. doi:10.1017/s0021853703008442.
  • Mann, Gregory (2006). Native Sons: West African Veterans and France in the Twentieth Century. Duke University Press. ISBN 978-0-8223-3768-3.
  • Mauxion, Aurelien (2012). „Moving to Stay: Iklan Spatial Strategies Towards Socioeconomic Emancipation in Northern Mali, 1898–1960“. The Journal of African History. 53 (2): 195–213. doi:10.1017/s0021853712000394.
  • O'Brien, Donal Cruise (1967). „Towards an 'Islamic Policy' in French West Africa, 1854–1914“. The Journal of African History. 8 (2): 303–316. doi:10.1017/s0021853700007076.
  • Seddon, David (2000). „Unfinished business: Slavery in Saharan Africa“. Slavery & Abolition. 20 (2): 208–236. doi:10.1080/01440390008575313.
  • Thompson, Virginia Mclean; Adloff, Richard (1958). French West Africa. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4256-6. Посетено на 24 June 2013.
  • „France in Cotton Project: Plan Immense African Irrigation Scheme to Produce Own Supply“. New York Times. 22 May 1921. стр. 4.
  • Durdin, Tillman (11 April 1957). „French Yielding in West Africa: Elections under New System Provide Greater Control by Negro Inhabitants“. New York Times. стр. 3.
  • „Links Kept in French Sudan Vote“. Washington Post. 25 November 1958. стр. A5.
  • Cutler, B.J. (18 January 1959). „4 French West Africa States Form a Nation: will Keep Ties with Paris, but can Secede Freely Under Constitution“. New York Herald Tribune. стр. 1.
  • Teltsch, Kathleen (5 April 1959). „Africans Speed Pace of Drive for Freedom: Unrest and Violence are Growing as Movement Gains Momentum“. стр. E4.
  • Howe, Russell (26 April 1959). „2-Party System Fails in Africa“. Washington Post. стр. E5.
  • Joseph Roger de Benoist, Église et pouvoir colonial au Soudan français: les relations entre les administrateurs et les missionnaires catholiques dans la Boucle du Niger, de 1885 à 1945. 539 p. Karthala, 1987 ISBN 978-2-86537-169-3
  • Georges Spitz, Le Soudan français, Éditions maritimes et coloniales, 1955, 111 p.

Наводи уреди

  1. 1,0 1,1 Imperato & Imperato 2008, стр. lxxxii-lxxxiii.
  2. 2,0 2,1 2,2 Klein 1998, стр. 78.
  3. Klein 1998, стр. 91.
  4. 4,0 4,1 4,2 Lea & Rowe 2001, стр. 276–277.
  5. 5,0 5,1 5,2 Klein 1998, стр. 124.
  6. Klein 1998, стр. 122.
  7. Lea & Rowe 2001, стр. 276.
  8. Becker 1994, стр. 375.
  9. Becker 1994, стр. 374.
  10. Becker 1994, стр. 376.
  11. New York Times 1921, стр. 4.
  12. Becker 1994, стр. 380.
  13. O'Brien 1967, стр. 311–314.
  14. O'Brien 1967, стр. 309.
  15. O'Brien 1967, стр. 311.
  16. O'Brien 1967, стр. 314.
  17. 17,0 17,1 Mann 2003, стр. 278.
  18. Mann 2003, стр. 266.
  19. Mann 2003, стр. 279.
  20. 20,0 20,1 Klein 2005, стр. 831.
  21. 21,0 21,1 Mauxion 2012, стр. 197.
  22. Mauxion 2012, стр. 200.
  23. Klein 2005, стр. 833.
  24. Seddon 2000, стр. 220.
  25. Durdin 1957, стр. 3.
  26. 26,0 26,1 Washington Post 1958, стр. A5.
  27. Cutler 1959, стр. 1.
  28. Teltsch 1959, стр. 1.
  29. Anda 2000, стр. 79.
  30. Howe 1959, стр. E5.
  31. Chafer 2002, стр. 185.