Неорганско соединение

(Пренасочено од Неорганска молекула)

Неорганско соединениехемиско соединение кое нема јаглеродно-водородни врски, т.е. соединение кое не е органско.[1][2] Овие соединенија се изучуваат од дисциплината неорганска хемија.

Ваквите соединенија го сочинуваат најголемиот дел од Земјината кора, макар што длабоките делови на плаштот сè уште се проучуваат.[3]

Некои прости јаглеродни соединенија честопати се сметаат за неоргански. Такви примери се алотропите на јаглеродот (графитот, дијамантот, бакминстерфулеренот итн.), јаглерод моноксидот, јаглерод диоксидот, карбидите и следниве соли на неоргански анјони: карбонатите, цијанидите, цијанатите и тиоцијанатите. Многу од нив се нормален дел од претежно органски системи, вклучувајќи ги организмите; фактот што некоја супстанција е неорганска не значи дека таа не е присутна во живите суштества.

Историја уреди

За почеток на современата органска хемија се смета претворањето на амониум цијанат во уреа изведено од германскиот хемичар Фридрих Велер во 1828 г.[4][5][6] Во негово време владеело мислењето дека органски соединенија се одликуваат со витален дух. Во отсуство на витализмот, разликата меѓу неорганската и органската хемија се сведува на семантика.

Современа употреба уреди

  • Базата на податоци за неорганска кристална структура (ICSD) има дефиниција за „неоргански“ јаглеродни соединенија, која гласи дека таквите соединенија содржат или C-H или C-C врски, но не обете.[7]
  • Серијата книги „Неоргански синтези“ (Inorganic Syntheses) не ги дефинира неорганските соединиенија. Најголемиот дел од нејзината содржина е посветен на метални комплекси на органските лиганди.[8]
  • Меѓународниот сојуз за чиста и применета хемија (МСЧПХ) не нуди дефиниција за поимите „неоргански“ и „неорганско соединение“, но дава дефиниција за неоргански полимер како „...скелетна структура која не содржи јаглеродни атоми.“[9]

Поврзано уреди

Наводи уреди

  1. J. J. Berzelius "Lehrbuch der Chemie," 1st ed., Arnoldischen Buchhandlung, Dresden and Leipzig, 1827. ISBN 1-148-99953-1. Brief English commentary in English can be found in Bent Soren Jorgensen "More on Berzelius and the vital force" J. Chem. Educ., 1965, vol. 42, p 394. doi:10.1021/ed042p394
  2. Dan Berger, Bluffton College, analysis of varying inappropriate definitions of the inorganic-organic distinction: Otherwise consistent linked material differing from current article in downplaying the carbon present vs carbon absent distinctive: [1]
  3. Newman, D. K.; Banfield, J. F. (2002). „Geomicrobiology: How Molecular-Scale Interactions Underpin Biogeochemical Systems“. Science. 296 (5570): 1071–1077. Bibcode:2002Sci...296.1071N. doi:10.1126/science.1010716. PMID 12004119. S2CID 1235688.
  4. May, Paul. „Urea“. Molecules in Motion. Imperial College London. Архивирано од изворникот 17 март 2015.
  5. Cohen, Paul S.; Cohen, Stephen M. (1996). „Wöhler's Synthesis of Urea: How do the Textbooks Report It?“. Journal of Chemical Education. 73 (9): 883. doi:10.1021/ed073p883.
  6. Ramberg, Peter J. (2000). „The Death of Vitalism and the Birth of Organic Chemistry: Wohler's Urea Synthesis and the Disciplinary Identity of Organic Chemistry“. Ambix. 47 (3): 170–195. doi:10.1179/amb.2000.47.3.170. PMID 11640223. S2CID 44613876.
  7. „Inorganic Crystal Structure Database“ (PDF). Архивирано од изворникот (PDF) на 30 август 2017. Посетено на 13 јануари 2017.
  8. „Volumes - Inorganic Syntheses“. www.inorgsynth.org.
  9. IUPAC, Compendium of Chemical Terminology, 2. изд. (the "Gold Book") (1997). Семрежна поправена верзија: (2006–) "inorganic polymer". doi:10.1351/goldbook.IT07515

Надворешни врски уреди