Титанија (месечина)

Титанија – најголема месечина на Уран. Кружи околу Уран на оддалеченост од околу 436.270 км. Полупречникот ѝ изнесува 788,9 км, а масата 3,49×10 кг. Титанија е многу слична на Ариел, иако е поголема.

Титанија
A round spherical body is almost fully illuminated. The surface has a mottled appearance with bright patches among relatively dark terrain. The terminator is located near the right edge. A large crater can be seen at the terminator in the upper half of the image. Another bright crater can be seen at the bottom. A large canyon runs from the darkness at the lower-right side to visible center of the body.
Јужната полутопка на Титанија сликана од Војаџер 2
Откривање
ОткривачВилијам Хершел
Откриено11 јануари 1787[1]
Орбитални особености
435.910 км[2]
Занесеност0,0011[2]
8,706234 д[2]
3.64 км/с
Наклон0,340 ° (во однос на Урановиот екватор)[2]
Месечина наУран
Физички особености
Среден полупречник
788,4 ± 0,6 км (0,1235 Земјата)[3]
7.820.000 км²[б 1]
Зафатнина2.065.000.000 км³[б 2]
Маса(3,400 ± 0,061)⋅1021 кг[4]
Средна густина
1,711 ± 0,005 g/cm³[3]
&100000000000038020000003,802 m/s²[б 3]
7.725 км/с[б 4]
претпоставена синхрона[5]
Албедо
  • 0,35 (геометриски)
  • 0,17 (Бонд)[6]
Површинска темп. најм сред најг
сонцестој[3] 60 K 70 ± 7 K 89 K
13.9[7]
Атмосфера
Површински притисок
<1–2 mPa (10–20 nbar)
Состав по зафатнина

Ја открил Вилијам Хершел, во 1787 година. Војаџер 2 (1986) е единственото летало кое ја посетило Титанија. Површината на Титанија е полна со кратери и кањони, а видливи се и неколку големи базени (многу големи кратери). Како и кај Ариел, долините, долги со стотици километри, меѓусебно се сечат [8][9][10].

Поврзано уреди

Наводи уреди

  1. Herschel, W. S. (1787). „An Account of the Discovery of Two Satellites Revolving Round the Georgian Planet“. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. 77: 125–129. doi:10.1098/rstl.1787.0016. JSTOR 106717.CS1-одржување: ref=harv (link)
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 „Planetary Satellite Mean Orbital Parameters“. Jet Propulsion Laboratory, California Institute of Technology. Посетено на 29 септември 2020.
  3. 3,0 3,1 3,2 Widemann, T.; Sicardy, B.; Dusser, R.; Martinez, C.; Beisker, W.; Bredner, E.; Dunham, D.; Maley, P.; Lellouch, E.; Arlot, J. -E.; Berthier, J.; Colas, F.; Hubbard, W. B.; Hill, R.; Lecacheux, J.; Lecampion, J. -F.; Pau, S.; Rapaport, M.; Roques, F.; Thuillot, W.; Hills, C. R.; Elliott, A. J.; Miles, R.; Platt, T.; Cremaschini, C.; Dubreuil, P.; Cavadore, C.; Demeautis, C.; Henriquet, P.; и др. (February 2009). „Titania's radius and an upper limit on its atmosphere from the September 8, 2001 stellar occultation“ (PDF). Icarus. 199 (2): 458–476. Bibcode:2009Icar..199..458W. doi:10.1016/j.icarus.2008.09.011. Архивирано од изворникот (PDF) на 2014-07-25. Посетено на 2020-09-29.
  4. R. A. Jacobson (2014) 'The Orbits of the Uranian Satellites and Rings, the Gravity Field of the Uranian System, and the Orientation of the Pole of Uranus'. The Astronomical Journal 148:5
  5. Smith, B. A.; Soderblom, L. A.; Beebe, A.; Bliss, D.; Boyce, J. M.; Brahic, A.; Briggs, G. A.; Brown, R. H.; Collins, S. A. (4 јули 1986). „Voyager 2 in the Uranian System: Imaging Science Results“. Science. 233 (4759): 43–64. Bibcode:1986Sci...233...43S. doi:10.1126/science.233.4759.43. PMID 17812889.
  6. Karkoschka, Erich (2001). „Comprehensive Photometry of the Rings and 16 Satellites of Uranus with the Hubble Space Telescope“. Icarus. 151 (1): 51–68. Bibcode:2001Icar..151...51K. doi:10.1006/icar.2001.6596.
  7. Newton, Bill; Teece, Philip (1995). The guide to amateur astronomy. Cambridge University Press. стр. 109. ISBN 978-0-521-44492-7.
  8. Planetary Satellite Mean Orbital Parameters
  9. „Архивирана копија“ (PDF). Архивирано од изворникот (PDF) на 25 јули 2014. Посетено на 02. 06. 2014. Проверете ги датумските вредности во: |access-date= (help)
  10. Titania - Definition and More from the Free Merriam-Webster Dictionary

Белешки уреди

  1. Плоштината изведена од полупречникот r : 4πr².
  2. Зафатнината v изведена од полупречникот r : 4πr³/3.
  3. Површинската гравитација изведена од масата m, гравитациската константа G и полупречникот r : Gm/r².
  4. Излезната брзина потекнува од масата m, гравитациската константа G и полупречникот r : 2Gm/r.

Надворешни врски уреди