Нортамбрија

(Пренасочено од Нортумбрија)

Нортамбрија (староанглиски: Norþanhymbra Rīċe; латински: Regnum Northanhymbrorum)[1] било раносредновековно англосаксонско кралство во денешна Северна Англија и Југоисточна Шкотска.

Кралство Нортамбрија
Norþanhymbra Rīċe
Обединето Англиско Кралство (пред 876)
Север: Англиско Кралство (по 876)
Југ: Данско кралство (876–914)
Југ: Норвешко кралство (по 914)
654–954
Местоположба на Нортамбрија
Нортамбрија околу 700 г.
Главен град неукажан
Уредување Монархија
Историја
 -  Основана 653
 -  Југот е анексиран од Данелав 876
 -  Југот е освоен од нордиските војници 914
 -  Анексирано од Кралство Англија 954

Името потекнува од староанглискиот збор Norþan-hymbre со значење „народот или провинцијата северно од Хамбер“,[2] за разлика од народот кој живеел јужно од естуарот Хамбер. Нортамбрија почнала да се оформува како кралство на почетокот од седмиот век, кога двете претходни основни територии Деира и Берниција создале династичка унија. За време на својата кулминација, кралството се протегало од Хамбер, округот Пик и реката Мерси на југ до Фирт оф Форт (сега во Шкотска) на север. Кралството Нортамбрија ја загубило својата независност во средината на десеттиот век кога Деира била освоена од Данците и било создадено Кралството Јорк. Ерлдомот од Бамбург ја задржал контролата врз Берниција одреден временски период; но областа северно од Твид подоцна била припоена кон средновековното Кралство Шкотска а делот јужно од Твид бил припоен кон Кралството Англија по што се формирале грофовиите Нортамберленд и Палатин Дурам .

Историја уреди

На територијата каде што се појавило кралството Нортамбрија во 655 година, постоеле две англосаксонски кралства, Берниција и Деира. Тие се формирале како резултат на англосаксонското освојување на британските региони Бринејх и Деифир. Информациите за раната кралска генеологија за Берниција и Деира потекнуваат од Црковната историја на англискиот народ од Беде и „Историјата на Бритите“ (во оригинал: Historia Brittonum) од велшкиот хроничар Нениус. Според Нениус, берникиската кралска лоза започнува со Ида, синот на Еопа.[3] Бринеих бил освоен од Ида во 547 година и ја преименувал во Берниција,[4] а Деифир бил потчинет од Ела во 559 година, по што ја нарекол Деира.[5] Новосоздадените кралства постојано војувале со соседните британски држави, обидувајќи се да заземат доминантна позиција на територијата на Античкиот Север.

Ида имал многу потомци, кои подоцна се обиделе да ја зголемат територијата на кралството наследена од татко им, но постојано наидувале на жесток отпор од Британците, кои не сакале да ги отстапат своите земји на странски освојувачи.

За разлика од Ида, Ела имал само една ќерка, Аха, и еден син, Едвин, кој имал само три години кога починал неговиот татко. Затоа, по смртта на Ела, неговиот помлад брат Етелрик (Елфрик) го наследил престолот, но постојано бил под закана од детронизација и имал само номинална моќ.

Обединување на Берниција и Деира уреди

Кралот на Берниција, внукот на Ида, Етелфрит, бил прв владетел кој ги обединил двете држави под свое владеење. Тој го протерал Деирскиот крал Едвин на дворот на кралот Редвалд од Источна Аглија за непречено да владее со двете кралства, но Едвин се вратил околу 616 година и ја освоил Нортамбрија со помош на Редвалд.[6][7] Едвин, кој владеел од 616 до 633 година, бил еден од последните кралеви од деирската лоза кој владеел со цела Нортамбрија; Освалд од Берниција (околу 634–642) конечно успеал потрајно да ги спои кралствата.[8] Братот на Освалд, Освиу, го наследил престолот во Нортамбрија и покрај првичните обиди на Деира повторно да се повлече.[7] Иако Бернициската лоза подоцна станала кралска лоза во Нортамбрија, деријците имале низа свои поткралеви, меѓу кои и Освине (роднина на Едвин убиен од Освиу во 651 година), Етелвалд (убиен во битка 655) и Алдфрит (син на Освиу, кој исчезнал по 664 година).[7] Иако и Етелвалд и Алдфрит биле во роднински врски со Освиу, кои можеби го добиле својот статус на подкрал од него, и двајцата имале сепаратистички чувства на Деира за независно да владеат со неа.[9]

Нортамбрија и нордиска населба уреди

 
Англија во 878 година. Независната задница на поранешното Кралство Нортамбрија (жолто) се наоѓала северно од Данелав (розова).

Викиншките инвазии во деветтиот век и воспоставувањето на Данелав повторно ја поделиле Нортамбрија. Според англосаксонските хроники, викиншките напади (кои претходно биле претежно во јужниот дел од Англија) ги почувствувала Нортамбрија кога викиншка група го нападнала Линдисфарн во 793 година.[10] По овој катастрофален пораз, нападите на Викинзите во Нортамбрија биле или спорадични или нема зачувани докази за тоа.[7] Но, во 865 година таканаречената Голема паганска армија се истоварила во Источна Англија и започнала освојувачка кампања.[7][11] Големата армија се судрила со Нортамбрија во 866-867 година, и двапати го нападнала Јорк во период од една година. По првиот напад Нордијците заминале на север, а кралевите Еле и Озберт се вратиле во градот. Во вториот напад, Викинзите ги убиле Нортамбриските кралеви Еле и Озберт и повторно го зазеле градот.[7]

Откако кралот Алфред воспоставил контрола врз јужна Англија, нордиските напаѓачи се населиле во областа која подоцна ќе биде позната како Данелав во Мидландс, Источна Англија и во јужниот дел од Нортамбрија.[7] Во Нортамбрија, Нордијците го основале Кралството Јорк кое се протегало до реката Тиз и Хамбер, и приближно се поклопувала со територијата на Деира.[7] Ова кралство опстоило до 954 година кога последниот скандинавски крал Ерик, кој обично бил нарекуван Ерик Блодакс, бил развластен и потоа убиен.[7][12][13]

Големата армија не успеала да освои територии северно од реката Тиз. При одредени напади успевале да го прошират кралството во тие облати, но ниеден историски извор не споменува трајна нордиска окупација и има многу малку скандинавски топоними кои би укажале на значајна нордиска населба во северните региони на Нортамбрија.[7] Со областа северно од Тиз за време на викиншкото освојување на Нортамбрија управувале Заедницата на Свети Кутберт и остатоците од англиските нортамбриски елити.[7] Врз основа на позиционирањето на Заедницата таа можеби дејствувала како тампон зона помеѓу Нордијците во јужна Нортамбрија и Англосаксонците кои продолжиле да управуваат со северот.[14][15]

Северно од Тајн, Нортамбријците одржувале делумна политичка контрола во Бамбург. Егберт I продолжил да владее како регент крал околу 867 година, а веднаш по него и кралевите Риксиге и Егберт II.[7] Според историчарот од дванаесеттиот век Симеон од Дурам, Егберт I бил вазален крал на Нордијците. Нортамбријците се побуниле против него во 872 година, и го собориле го во корист на Риксиге.[16] Во 874 година Халфдан успеал да ја преземе контролата над Деира и со своја група ги нападнал областите северно од реката Тајн за да го наметне своето владеење врз Берниција. По смртта на Халфдан (околу 877 г.) Нордијците имале потешкотии да ја задржат територијата во северна Берниција.[15][17] Риксиге и неговиот наследник Егберт успеале да го одржат англиско присуство во Нортамбрија..Едвулф „Кралот на северните Саксонци“ (р. 890–912) кој го наследил Егберт II ја одржал контролата врз Бамбург, но по Едвулф со оваа област владееле грофови (ерлови) кои можеби исто така биле поврзани со кралската Нортамбриска династија.

Наводи уреди

  1. Bede 1898 Book I, chapter 34
  2. Bosworth 1898
  3. Nennius 2005 para 57, 59
  4. Nennius 2005 para 59
  5. Bede 2008 Book II, Chapter 1
  6. Bede 2008 Book II, Chapter 12
  7. 7,00 7,01 7,02 7,03 7,04 7,05 7,06 7,07 7,08 7,09 7,10 7,11 Rollason 2003
  8. Bede 2008 Book III, Chapter 6
  9. Yorke 1990
  10. Swanton 1996 793
  11. Swanton 1996 865
  12. Fleming 2010
  13. Downham 2004 reconsiders the Northumbrian Viking king known as Eric and his perhaps tenuous relationship to the Eric Bloodaxe of the sagas.
  14. Arnold 1885
  15. 15,0 15,1 Higham 1993
  16. Arnold 1885 867, 872
  17. Swanton 1996 874

Извори уреди

Примарни извори уреди

  • Ager, B.M. (2012). „Record ID: YORYM-CEE620 – Early Medieval hoard“. Portable Antiquities Scheme. Посетено на 13 May 2016.
  • Allot, Stephen (1974). Alcuin of York: His Life and Letters. William Sessions Limited. ISBN 978-0900657214.
  • Alcuinus, Flaccus Albinus (2006). „Excerpta ex Migne Patrologia Latina: Latinum - Latino - Latin“. Documenta Catholica Omnia. Cooperatorum Veritatis Societas. Посетено на 3 April 2016.
  • Bede (1969). Colgrave, Bertram; Mynors, R. A. B. (уред.). Bede's Ecclesiastical History of the English People. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-822202-6. (Parallel Latin text and English translation with English notes.)
  • Bede (2008). Colgrave, Bertram; McClure; Collins (уред.). Bede's Ecclesiastical History of the English People. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0199537235.
  • Bede (1898). Miller, Thomas (уред.). The Old English Version of Bede's Ecclesiastical History of the English People. London: Published for the Early English Text Society by Oxford University Press. hdl:2027/yale.39002053190329.
  • Bede (1990). Latham, R. E. (уред.). Bede's Ecclesiastical History of the English People. Translated by Leo Sherley-Price. London: Penguin Books. ISBN 9780140445657.
  • Bede; Eddius Stephanus; Farmer, David Hugh (1983). The Age of Bede. Harmondsworth, Middlesex, England: Penguin. ISBN 9780140444377.
  • Arnold, Thomas, уред. (1885). Historia Regum (Anglorum et Dacorum). Symeonis Monachi Opera Omnia. 2. Преведено од Stevenson, J. London. стр. 1–283.
  • Roger of Wendover (1842). Coxe, Henricus (уред.). Flores Historiarum. Sumptibus Societatis.
  • Nennius (2005). Historia Brittonum (The History of the Britons). Преведено од Rowley, Richard. Cribyn: Llanerch Press. ISBN 9781861431394.
  • Stevenson, Joseph, уред. (1885). The Historical Works of Simeon of Durham. The Church Historians of England. 3. London: London] Seeleys. стр. 425–617.
  • Sturluson, Snorri (1964). Hollander, Lee M (уред.). Heimskringla; history of the kings of Norway. Austin: Published for the American-Scandinavian Foundation by the University of Texas Press. ISBN 9780292732629.
  • Swanton, Michael, уред. (1996). The Anglo-Saxon Chronicle. London: Dent. ISBN 9780460877374.

Секундарни извори уреди

Надворешни врски уреди