Картуш во египетските хиероглифи, е овална линија со хоризонтална линија на едниот крај, што значи дека во текстот е содржано кралското име.[1] Картушите стапиле во општа употреба за време на почетокот на Четвртата династија под фараонот Снофру, а претходните примери датираат од средината на Втората династија и ги има на цилиндерните печати на Сет-Перибсен.[2][3] Додека картушата е обично вертикална со хоризонтална линија, но може да биде хоризонтална, со вертикална линија на крајот (во насока на читање) доколку е подобро за да се запише името на фараонот. Древниот египетски збор за тоа бил шену, и картушата во суштина била проширен шен прстен. Во демотското писмо, картушата била сведена на неколку загради и вертикална линија.

Антички египетски картуш на Тутмос III, Карнак, Египет
Фрагмент од стела која покажува картуши на Ахенатен, Нефертити и Атон, од Амарна, Египет, 18-та династија, Музеј на египетската археологија Петри, Лондон

Од петте кралски титули, картушата ги содржела кралското име, престолното име, и титулата „Синот на Ра“,[4] како и името кое било дадено при раѓањето.[5]

V10
Картуш
во хиероглифи

Терминот картуш најпрво бил применет од француски војници кои претпоставувале дека симболот што го гледале толку често на фараонските рушевини, им личи на хартиените патрони за муниција што ги користеле тие, cartouche на француски јазик.[6]

Како хиероглиф, се користи за да го претставува египетскиот збор за „име“. Овој знак во Гардинеровиот список на знаци е наведен како бр. V10.

Поврзано уреди

Наводи уреди

  1.   Chisholm, Hugh, уред. (1911). „Cartouche“ . Encyclopædia Britannica (11. изд.). Cambridge University Press.
  2. Milano, Civiche Raccolte Archeologiche e Numismatiche inventory item RAN 997.02.01
  3. „Seth (Ash) PERIBSEN / Nswt-bity PERIBSEN“. Посетено на 2017-05-05.
  4. Ancient-egypt.org
  5. Allen, James Peter, Middle Egyptian: An Introduction to the Language and Culture of Hieroglyphs, Cambridge University Press 2000, p.65
  6. White, Jon Manchip, Everyday Life in Ancient Egypt, Courier Dover 2002, p.175

Надворешни врски уреди