ÓDA
1
Itt ülök csillámló sziklafalon.
Az ifju nyár
könnyû szellõje, mint egy kedves
vacsora melege, száll.
Szoktatom szívemet a csendhez.
Nem oly nehéz -
idesereglik, ami tovatûnt,
a fej lehajlik és lecsüng
a kéz.
Nézem a hegyek sörényét -
homlokod fényét
villantja minden levél.
Az úton senki, senki,
látom, hogy meglebbenti
szoknyád a szél.
És a törékeny lombok alatt
látom elõrebiccenni hajad,
megrezzenni lágy emlõidet és
- amint elfut a Szinva-patak -
ím újra látom, hogy fakad
a kerek fehér köveken,
fogaidon a tündér nevetés.
2
Óh mennyire szeretlek téged,
ki szóra bírtad egyaránt
a szív legmélyebb üregeiben
cseleit szövõ, fondor magányt
s a mindenséget.
Ki mint vízesés önnön robajától,
elválsz tõlem és halkan futsz tova,
míg én, életem csúcsai közt, a távol
közelében, zengem, sikoltom,
verõdve földön és égbolton,
hogy szeretlek, te édes mostoha!
3
Szeretlek, mint anyját a gyermek,
mint mélyüket a hallgatag vermek,
szeretlek, mint a fényt a termek,
mint lángot a lélek, test a nyugalmat!
Szeretlek, mint élni szeretnek
halandók, amíg meg nem halnak.
Minden mosolyod, mozdulatod, szavad,
õrzöm, mint hulló tárgyakat a föld.
Elmémbe, mint a fémbe a savak,
ösztöneimmel belemartalak,
te kedves, szép alak,
lényed ott minden lényeget kitölt.
A pillanatok zörögve elvonulnak,
de te némán ülsz fülemben.
Csillagok gyúlnak és lehullnak,
de te megálltál szememben.
Ízed, miként a barlangban a csend,
számban kihûlve leng
s a vizes poháron kezed,
rajta a finom erezet,
föl-földereng.
4
Óh, hát miféle anyag vagyok én,
hogy pillantásod metsz és alakít?
Miféle lélek és miféle fény
s ámulatra méltó tünemény,
hogy bejárhatom a semmiség ködén
termékeny tested lankás tájait?
S mint megnyílt értelembe az ige,
alászállhatok rejtelmeibe!...
Vérköreid, miként a rózsabokrok,
reszketnek szüntelen.
Viszik az örök áramot, hogy
orcádon nyíljon ki a szerelem
s méhednek áldott gyümölcse legyen.
Gyomrod érzékeny talaját
a sok gyökerecske át meg át
hímezi, finom fonalát
csomóba szõve, bontva bogját -
hogy nedûid sejtje gyûjtse sok raját
s lombos tüdõd szép cserjéi saját
dicsõségüket susogják!
Az örök anyag boldogan halad
benned a belek alagútjain
és gazdag életet nyer a salak
a buzgó vesék forró kútjain!
Hullámzó dombok emelkednek,
csillagképek rezegnek benned,
tavak mozdulnak, munkálnak gyárak,
sürög millió élõ állat,
bogár,
hinár,
a kegyetlenség és a jóság;
nap süt, homályló északi fény borong -
tartalmaidban ott bolyong
az öntudatlan örökkévalóság.
5
Mint alvadt vérdarabok,
úgy hullnak eléd
ezek a szavak.
A lét dadog,
csak a törvény a tiszta beszéd.
De szorgos szerveim, kik újjászülnek
napról napra, már fölkészülnek,
hogy elnémuljanak.
De addig mind kiált -
Kit két ezer millió embernek
sokaságából kiszemelnek,
te egyetlen, te lágy
bölcsõ, erõs sír, eleven ágy,
fogadj magadba!...
(Milyen magas e hajnali ég!
Seregek csillognak érceiben.
Bántja szemem a nagy fényesség.
El vagyok veszve, azt hiszem.
Hallom, amint fölöttem csattog,
ver a szivem.)
6
(Mellékdal)
(Visz a vonat, megyek utánad,
talán ma még meg is talállak,
talán kihûl e lángoló arc,
talán csendesen meg is szólalsz:
Csobog a langyos víz, fürödj meg!
Ime a kendõ, törülközz meg!
Sül a hús, enyhítse étvágyad!
Ahol én fekszem, az az ágyad.)
József Attila
|
ОДА
1
Тука седам сам на карпиве што светат
на младото лето лекиот ветар
како топлината на некоја сакана вечера
лета.
Го навикнувам срцето во тишина.
Не е тешко толку -
што е минато пак се раѓа,
главата се ведне, а раката паѓа
молкум.
Ја гледам в залез црвената грива на планината,
на твоето чело светлината
светка по лисјето ведро.
Никој, никој по патеката пуста,
гледам како го вее твојот фустан ветрот.
И под гранките каде што често седам,
твојата развеана коса ја гледам,
твоите млади
растреперени гради,
и ете, пак ја гледам, пак пред мене стои
како на некој поток водата чиста
бели обли камчиња што плиска -
насмевката мила на забите твои.
2
О, колку те сакам тебе
со еден збор што ја поразуваш осаменоста
во длабините на срцето нежно
своите што ги ткае мрежи -
и вселената.
Се делиш од мене како од водопад шумен
и тихо понатаму течеш,
дури јас меѓу вршките на мојот живот,
близу до далечината клечам,
па тресејќи земја и небо, со сета сила
викам, ечам: те сакам, о, маќео мила!
3
Те сакам ко дете својата мајка,
ко својата тишина глувата јама,
те сакам, ко светлина собата,
душата пламен, а телото утеха, почин.
Те сакам, како што сака
да живее оној што умира в мака дур не склопи очи.
Секој насмев, движење, збор, секој глас
ти го чувам јас како земјата предметите што паѓаат пред нас.
Во мојот ум, како киселините в метал,
со своите нагони те допирам, за да те сетам,
ти мил и убав облик,
таму сека суштина ја полниш и ја топлиш.
Секундите шумно минуваат,
но ти немо стоиш во споменот свиден.
Се палат ѕвездите, згаснуваат,
но ти во моите очи вечна ќе бидеш.
Твојот вкус, како тишина во пештера пуста,
лебдее смрзнат во мојата уста.
Чаша со вода држи раката твоја,
врз неа фините жили стојат
и се бистрат.
4
Ох, од каква природа сум јас,
та твојот поглед што ме реже и обликува вчас?
Каква ли душа и каков ли сјај
и појава достојна за чудесно дело,
та што ги минувам низ маглата на некој рај
пределите полни на твоето плодно тело?
И како во отворено значење некој глагол,
во неговите тајни слетувам благо!...
Твојот крвотек непрестајно трепери,
како грмушка од најубав род.
Ја носи вечната струја,
за да никне љубов врз твојата лика бујна,
а утробата да ти има благословен плод.
Осетливата почва на твојот стомак, се чини,
како да ја везат многу корења, што прават
јазли од своите нишки фини,
и пак што ги растураат во состојба здрава -
за да си го соберат ројот, клетките на твојот сок,
а грмушките на крунестите дробови, во возвишен срок
да ја шепотат твојата слава!
Во тебе, низ тунелите на цревата
вечната материја среќно се движи
и по врелите бунари на бубрезите ревносни,
до богат живот згурата се ближи!
Разбранетите ридови во тебе се вишат,
и треперат ѕвезди, созреваат ниви,
езера се движат, машини се нишат
и брзаат безброј суштества живи,
инсекти будни,
окреци чудни,
немилосрдноста и добрината света;
сонце грее, северен блесок се слева во млечност,
а низ твоите содржини лета
несвесната вечност.
5
Ко згрутчени крвни капки
пред тебе паѓаат, трепнат
овие зборови кратки.
Животот тепка,
сал законот е говор јасен.
А моиве работни органи, што ме обновуваат
од ден на ден, се подготвуваат
да занемат во веков гласен.
Но дотогаш ќе јачат сите -
О, единствена лулка лека,
кревет жив, гроб незаситен,
прими ме в прегратка мека,
мене, што ме избираат ко суштество клето,
меѓу мноштвото на светов!...
(Колку е високо утринсково небо!
Војски светат во неговиот метал.
Светлини очите ми ги гребат.
Се изгубив, така ми се чини, тука.
Почнува се да скрца. Слушам како над мене чука,
грми моето срце!)
6
(Споредна песна)
(Возот брза, јас при тебе идам,
може денес уште ќе те видам,
можеби ќе стивне сета мака,
можеби ќе речеш нежно вака:
Врие водата, измиј се драги!
Земи крпа, збриши стари траги!
Ручекот е готов, јади, еве!
Јас кај спијам, твојот ќе е кревет.)
Препеал: Паскал Гилевски
|