Вилијам II (англиски: William II of England; француски: Guillaume II d'Angleterre) бил крал на Англија во периодот од 1087 до 1100 година. Тој е втор син на Вилијам I. Познат е како Вилијам Црвениот (William Rufus, „руфус“ латински збор за „црвен“).[1]

Вилијам II
William II of England
Guillaume II d'Angleterre
William II, from the Stowe Manuscript
Крал на Англија
На престол9 септември 1087–2 август 1100 (13 години)
Крунисување26 септември 1087
ПретходникВилијам I
НаследникХенри I
Почивалиште
ДинастијаНорманска династија
ТаткоВилијам I
МајкаМатилда Фландерска

Точната дата на неговото раѓање денеска е сѐ уште непозната, но се смета дека е помеѓу 1056 до 1060 година. По заземањето на англискиот престол од страна на неговиот татко, Вилијам I ги распоредил дел од своиите имоти на своите деца. Тоа била причината да се создаде конфликт помеѓу нив. Најголемиот син, Роберт, ја добил Нормандија, Вилијам ја добил Англија, а Хенри добил 5.000 фунти злато.

Поголемиот дел од норманските барони пристапиле на страната на Роберт, главно поради големата алчност на Вилијам. Но неговиот прв обид да ја заземе Англија завршил со неуспех. Во 1096 година, Роберт се договорил со својот брат да ја преземе контролата над Нормандија, а наспроти тоа да добие 10.000 марки, пари кои му биле потребни за финансирање на Првата крстоносна војна. По смртта на Вилијам II, Роберт повторно ја зазел Нормандија.

Вилијам II од Англија ги продолжил реформите на својот татко. Тој бил решен да го зголеми целосно своето богатство, воведувајќи големи даноци, конфискација казни. Тој вовел и посебни даноци за црквата.

На 2 август 1100 година, Вилијам бил пребоден со стрела во време кога тој бил на лов. До денеска сѐ уште не е познато дали врз него бил извршен атентат или пак случајно бил погоден од стрела.

Детство уреди

не се знае точниот датум ниту година кога е роден Вилијам, но се смета дека е меѓу 1056 и 1060 година. Бил трет од четворица синови на Вилијам I и Матилда Фландриска, од кои најстариот брат бил Роберт, вториот бил Ричард, а најмладиот бил Хенри. Вилијам го наследил престолот на Англија по смртта на својот татко, во 1087 година, а Роберт ја добил Нормандија. Ричард умрел околу 1075 година додека ловел во Њу Форест.[2]

Вилијам имал пет или шест сестри. За две од нив нема никакви сигурни докази, но за четири се знае сигурно дека постоеле: Адела, Сесилија, Агата и Констанција.[3]

Записите од тоа време покажуваат затегнати односи меѓу тројцата браќа по смртта на Ричард. Хроничарот од тоа време, Ордерик Витал, запишал инцидент што се случил во Егл во Нормандија во 1077 или 1078 година: Вилијам и Хенри решиле да направат нешто злобно, го истуриле нокширот врз братот Роберт од повисоко,за да го налутат и да го посрамат. Настанала тепачка, па татко им морал да се вмеша за да воспостави ред.[4][б 1]

Според Вилијам Малмсберски, кој пишувал во 12 век, Вилијам бил „добро граден; имал црвен тен, жолта коса, широко лице, очи во различна боја, зачудувачка сила, иако не бил висок, а стомакот му бил истакнат“.[5]

Англија и Франција уреди

 
Печатот на Вилијам II, крал на Англија
 
Сребрено пени на Вилијам II со цртеж на крунисана глава што гледа право (1089), Јоркширкски музеј, Јорк

Откако Вилијам I ја поделил земјата на два дела, се појавила дилема кај благородниците кои имале земја на двете страни од каналот. Бидејќи двајцата браќа Вилијам и Роберт биле противници, благородниците се плаѓеле дека нема да можат да бидат во добри односи со двајцата кралеви, со што се изложени на ризик да ја изгубат наклоноста на едниот од нив или на двајцата.[6] Единственото решение што го гледале било да се обединат Англија и Нормандија повторно под еден крал. Ова пак предизвикало револт против Вилијам во полза на Роберт за време на бунтот од 1088 година, што го водел моќниот епископ Одо од Баје, кој бил полубрат на Вилијам Освојувачот.[7] Роберт не се појавил во Англија да ги поддржи своите поддржувачи, Вилијам добил поддршка откако ветил сребро и подобра влада, па го угушил бунтотсо што си го осигурал престолот. Во 1091 година, ја нападнал Нормандија, ги здробил војските на Роберт, и го натерал да отстапи дел од неговата земја. Двајцата се договориле дека Вилијам ќе му помогне на Роберт да ги поврати деловите од Франција, посебно Мен. Овој план подоцна бил напуштен.[8] Вилијам на овој начин станал крал на најмоќното кралство во Европа во тоа време. Во Нормандија, епископите и игумените биле врзани за него со феудални обврски.

Односи со црквата уреди

По помалку од две години, починал советникот на таткото на Вилијам, Ланфранк, Архиепископ на Кантербери. По смртта на Ланфранк во 1089 година, кралот одлоѓувал со назначување на нов архиепископ многу години. Поради сериозна болест во 1093 година, Вилијам го назначил за архиепископ Анселмо Кентербериски кого го сметале за најголем теолог на својата генерација. Но, ова довело до долг период на непријателство меѓу црквата и државата, бидејќи Анселмо бил поддржувач на Грегоријанските реформи. Вилијам и Анселмо не се согласувале околу некои црковни прашања, поради што Вилијам изјавил дека „вчера го мразев со голема омраза, денеска го мразам со поголема омраза, и може да биде сигурен дека од утре натаму ќе го мразам со пожестока и поогорчена омраза“.[9] Англиското свештенство зависело од кралот, па така не можеле јавно да го поддржат Анселмо. Во 1095 година, Вилијам свикал совет во Рокингам за да го скрши Анселмо, но архиепископот останал цврст. Во октомври 1097 година, Анселмо отишол кај папата за да му го изложи проблемот. Папата Урбан II бил нов, флексибилен и дипломатски настроен, веќе бил вовлечен во голем судир со владетелот на Светото Римско Царство Хенри IV, кој го поддржувал антипапата, па не сакал да си создава нови непријатели. Урбан потпишал конкордат со Вилијам II, со што Вилијам го признал папата, а папата вовел санкции за англонорманското црковно статус кво. Анселмо останал изгонеништво, а Вилијам можел да ги користи приходите на архиепископот на Кантербери до крајот на своето владеење.[10]

Владеење уреди

 
Вилијам II, цртеж од околу 1310 година

Во 1095 година, Роберт де Мобреј, ерл на Нортумбрија, одбил да присуствува на кралскиот совет Curia Regis, кој се одржувал трипати годишно, и на кој кралот ги објавувал своите владини одлуки на големите господари. Вилијам водел војска против Роберт и го победил. Роберт бил отфрлен и затворен, а благородникот Вилијам од Е бил обвинет за предавство, бил ослепен и кастриран.[11]

Во надворешните работи Вилијам имал успех. Во 1091 година ја одбил инвазијата на кралот Малколм III Шкотски. Во 1092 година, го изградил замокот во Карлајл, презел контрола врз Камберленд и Вестморленд, кои претходно ги држеле Шкотите.[7] Малколм повторно нападнал и ја уништил Нортумбрија. За време на Битката кај Аник, на 13 ноември 1093 година, Малколм бил изненаден од норманските војски предводени од Роберт де Мобреј. Малколм и неговиот син Едвард биле убиени, а братот на Малколм Доналд го грабнал престолот. Вилијам го поддржувал синот на Малколм Данкан, кој ја презел власта на кратко, и потоа друг од синовите на Малколм, Едгар. Едгар го освоил Лотијан во 1094 година, и на крајот го тргнал Доналд во 1097 година со помош на Вилијам.

Вилијам двапати го нападнал Велс во 1097 година.[12]

Во 1096 година, братот на Вилијам Роберт, се приклучил на Првата крстоносна војна. Му требале пари за да ја плати оваа авантура, и му го ветил на Вилијам Војводството Нормандија во замена за 10.000 марки, сума која била околу четвртина од годишниот приход на Вилијам. За да ги собере парите, Вилијам вовел тешки даноци во цела Аглија, и потоа владеел со Нормандија во отсуство на Роберт. Роберт се вратил во септември 1100 година, еден месец по смртта на Вилијам.[13]

Смрт уреди

 
Смртта на Вилијам Црвениот, литографија од Алфонс де Невил, 1895
 
Гробот на Вилијам Црвениот, Винчестерска катедрала (Роберт Чамберс, стр. 161, 1832)[14]

На 2 август 1100 година Вилијам отишол на лов во Њу Форест, и бил убиен со стрела која ги пробила белите дробови, иако околностите не се сосема јасни. Најраниот податок за овој настан бил запишан во Англосаксонски хроники, каде стои дека кралот бил „погоден од стрелата на еден од неговите луѓе“.[15] Подоцна хроничарите го додале името на убиецот, благородникот Валтер Тирел. Сепак подоцнежниот опис на настанот бил украсен со други детали, кои можеби не се вистинити.[16] Првото споменување на местото на настанот каде поточно во Њу Форест се случило убиството, доаѓа од Џон Леланд, кој во 1530 година запишал дека Вилијам умрел во Торогам, име на место што денес не постои, а се смета дека е местото на денешниот Парк Фарм.[17][18]

Благородниците го оставиле телото на кралот на местото каде паднал, а подоцна го нашол селанец. Братот на Вилијам, Хенри, побрзал во Винчестер а потоа во Лондон за да биде крунисан. Крунисувањето се случило по неколку дена, пред да успее архиепископот да стигне. Вилијам Малмесберски во врска со смртта на Вилијам запишал дека телото било донесено во катедралата во Винчестер од страна на неколкумина.[19]

Во наредните векови се споменувало постојано дека еден од непријателите на Вилијам имале удел во неговата смрт, а хроничарите напоменувале дека Тирел бил познат како способен стрелец, и дека е речиси невозможно да стрела импулсивно без да види каде ќе погоди. Бартлер пак смета дека соперништвото меѓу браќата се претворило во политички конфликт во тој период.[20] William's brother Henry was among the hunting party that day and succeeded him as King.

Денес научниците сметаат дека теоријата за атентат е веродостојна,[21] но сепак ова не е прифатено од сите. Барлоу смета дека несреќите биле чести во тоа време и дека нема доволно цврсти докази дека се работи за убиство.[22] Бартлет смета дека ловењето е опасно,[23] а Пул вели дека фактите изгледаат лошо. Тирел побегнал, а Хенри добил најмногу од смртта на братот, кој побрзал да се круниса во наредните денови.[24][25]

Останките на Вилијам се во катедралата во Винчестер.[26] Черепот го нема, но некои од коските се таму.[27]

Наводи уреди

  1. Barlow William Rufus pp. 11–12
  2. Douglas William the Conqueror p. 393
  3. Douglas William the Conqueror p. 395
  4. 4,0 4,1 Barlow William Rufus pp. 33–34
  5. William of Malmesbury History of the Norman Kings p. 70
  6. Carpenter, Struggle for Mastery, p. 125 f.
  7. 7,0 7,1 Carpenter, Struggle for Mastery, p. 129.
  8. Barlow, William Rufus, pp. 402–406.
  9. Bosanquet (tr.) Eadmer's History p. 53
  10. Carpenter Struggle for Mastery p. 132
  11. Carpenter, Struggle for Mastery, p. 131.
  12. Philip J. Potter, Gothic Kings of Britain: The Lives of 31 Medieval Rulers, 1016-1399 (2009), p. 47.
  13. „Robert II | duke of Normandy“. Encyclopedia Britannica (англиски). Посетено на 2018-09-12.
  14. Chambers, Robert (1832). The Book of Days: A Miscellany of Popular Antiquities in Connection with the Calendar, Including Anecdote, Biography, & History, Curiosities of Literature and Oddities of Human Life and Character, Volume 2. London: W. & R. Chambers Limited. Посетено на 7 January 2016.
  15. Quoted in Barlow William Rufus p. 421
  16. Barlow William Rufus pp. 420–423
  17. Lloyd, Arthur (2000). The Death of Rufus. The New Forest Ninth Centenary trust. стр. 19–20. ISBN 0-9526120-5-4.
  18. Lloyd, Arthur (2000). The Death of Rufus. The New Forest Ninth Centenary trust. стр. 1. ISBN 0-9526120-5-4.
  19. Lloyd, Arthur (2000). The Death of Rufus. The New Forest Ninth Centenary trust. стр. 11–12. ISBN 0-9526120-5-4.
  20. Robert Bartlett, England under the Norman and Angevin Kings 1075-1225 (2000) p 6
  21. Grinnell-Milne Killing of William Rufus
  22. Barlow William Rufus pp. 408–432
  23. Robert Bartlett, England under the Norman and Angevin Kings 1075-1225 (2000) p. 240
  24. Austin Lane Poole, From Domesday Book to Magna Carta 1087-1216 (1955) p 113-14
  25. C. Warren Hollister, "The Strange Death of William Rufus," Speculum (1973) 48#4 pp. 637-653 in JSTOR
  26. „Royal connections“. Winchester Cathedral website. Dean and Chapter of Winchester Cathedral. 2011. Архивирано од изворникот на 2011-03-10. Посетено на 2011-03-22.
  27. Lloyd, Arthur (2000). The Death of Rufus. The New Forest Ninth Centenary trust. стр. 41. ISBN 0-9526120-5-4.

Надворешни врски уреди


Грешка во наводот: Има ознаки <ref> за група именувана како „б“, но нема соодветна ознака <references group="б"/>.