Опера: Разлика помеѓу преработките
[непроверена преработка] | [непроверена преработка] |
Избришана содржина Додадена содржина
Ред 47:
==== Бел канто, Верди и веризам ====
[[Податотека:Giuseppe_Verdi_by_Giovanni_Boldini.jpg|мини|[[Џузепе Верди]], од [[Ovanовани Болдини|Џовани Болдини]], 1886 година]]
Оперското движење „[[Бел канто]]“ цветало во почетокот на XIX век, а за тоа говорат оперите на [[Џоакино Росини|Росини]], [[Винченцо Белини|Белини]], [[Гаетано Доницети|Доницети]], [[Ovanовани Пацини|Пацини]], [[Саверио Меркаданте|Меркаданте]] и многу други. Буквално „убаво пеење“, опера „ ''Бел канто'' “ произлегува од истоимената италијанска стилистичка школа за пеење. Линиите на бел канто се обично цветни и сложени, за кои е потребна врвна подвижност и контрола на висината. Примери за познати опери во стилот на бел канто вклучуваат [[Џоакино Росини|Росини]]: ''[[Севилјскиот берберин|„Севилскиот бербер“]] ([[:en:The_Barber_of_Seville|Il barbiere di Siviglia]])'' и ''[[La Cenerentola|„Пепелашка]]“ ([[:en:La_Cenerentola|La Cenerentola]]);'' [[Винченцо Белини|Белини]]: „''[[Норма (опера)|Норма]]“ ([[:en:Norma_(opera)|Norma]])'', „[[Месечарка (опера)|М''есечарка'']]“ (''[[:en:La_sonnambula|La sonnambula]]'') и ''[[Пуританци (опера)|„Пуританци“]]'' (''[[:en:I_puritani|I puritani]]''); и [[Гаетано Доницети|Доницети]], ''[[Лусија ди Ламермур|„Луција од Ламермур]]“ ([[:en:Lucia_di_Lammermoor|Lucia di Lammermoor]])'', „''[[L'elisir d'amore|Еликсирот на љубовта“]] ([[:en:L'elisir_d'amore|L'elisir d'amore]])'' и „''[[Дон Пасквале]]“ ([[:en:Don_Pasquale|Don Pasquale]])''.
{{ | filename = La_Donna_E_Mobile_Rigoletto.ogg
| title = „Жената е подвижна“
| description = [[Енрико Каурсо]] пее "[[„Жената е подвижна“]]", од ''[[Rigoletto]]'' на [[Џузепе Верди]](1908)
| filename2 = No Pagliaccio non son.ogg
| title2 = „Не, не сум кловн“
| description2 = Арија од [[Руџеро Леонкавало]]вата ''[[Кловнови]]''. Изведена од Енрико Карусо.
}}
Следејќи ја ерата на бел-канто, подиректниот, посилен стил бил брзо популаризиран од [[Џузепе Верди]], почнувајќи од неговата библиска опера „''[[Набуко]]“.'' Оваа опера, и оние што би следеле во кариерата на Верди, направиле револуција во италијанската опера, менувајќи ја од само приказ на вокален огномет, со делата на [[Џоакино Росини|Росини]] и [[Гаетано Доницети|Доницети]], во драматично раскажување приказни. Оперите на Верди одекнувале со растечкиот дух на италијанскиот национализам во пост- [[Наполеон Бонапарт|Наполеоновата]] ера и тој брзо станал икона на патриотското движење за обединета [[Италија]]. Во раните 1850-ти, Верди ги продуцирал своите три најпопуларни опери: „''[[Риголето (опера)|Риголето]]“ ([[:en:Rigoletto|Rigoletto]])'', „''[[Трубадур (опера)|Трубадур]]“'' (''[[:en:Il_trovatore|Il trovatore]]'') и „''[[Травијата]]“ ([[:en:La_traviata|La traviata]])''. Првата од нив, ''Риголето'', се покажала како најсмела и најреволуционерена опера. Во неа, Верди ја замаглил разликата помеѓу аријата и рецитативот како никогаш порано, водејќи ја операта да биде „непрекината низа дуети“. ''Травијата'' исто така била и роман. Ја раскажува приказната за куртизаната и често се наведува како една од првите „реални“ опери,{{citation needed|date=November 2015}} затоа што наместо да има големи кралеви и фигури од литературата, тој се фокусирал на трагедиите на обичниот живот и општеството. После овие, тој продолжил да го развива својот стил, компонирајќи ја можеби најголемата француска [[гранд опера]] - ''[[Дон Карлос (опера)|„Дон Карлос]]“'', и ја завршил својата кариера со две [[Вилијам Шекспир|дела инспирирани од Шекспир]], „''[[Отело (опера)|Отело]]“'' и „''[[Фалстаф (опера)|Фалстаф]]“'', кои откриваат колку италијанската опера пораснала во софистицираност од раниот XIX век. Овие последни две дела го покажале Верди како најмајсторски оркестриран и се неверојатно влијателни и модерни до денес. Во ''Фалстаф'', Верди го поставува врвниот стандард за формата и стилот што доминирале понатаму во операта во текот на XX век. Наместо долги, суспендирани мелодии, ''Фалстаф'' содржи многу мали мотиви и мото, кои наместо да се прошируваат, се воведуваат и последователно се испуштаат, за подоцна да бидат обновени повторно. Овие мотиви никогаш не се прошируваат и, кога публиката очекува ликот да навлезе во долга мелодија, зборува нов лик, воведувајќи нова фраза. Оваа мода на опера ја режирала операта од Верди, па наваму, вршејќи огромно влијание врз неговите наследници [[Џакомо Пучини]], [[Рихард Штраус|Ричард Штраус]] и [[Бенџамин Бритен|Бенјамин Бритн]].<ref>{{Наведена мрежна страница|url=http://www.richardstrauss.at/strauss-and-wagner.html|title=Strauss and Wagner – Various articles – Richard Strauss|work=www.richardstrauss.at}}</ref>
|