Виенски конгрес: Разлика помеѓу преработките

[проверена преработка][проверена преработка]
Избришана содржина Додадена содржина
Ред 13:
 
== Учесници ==
[[Податотека:Congress_of_Vienna.PNG|мини| <br />1. [[Артур Велсли, Прв Војвода од Велингтон|Артур Велесли, првиот војвода од Велингтон]] <br /> 2. Хоаким Лобо Силвеира, седми гроф од Ориола <br />3. Антонио де Салданха да Гама, грофот на Порто Санто <br />4. Грофот Карл Левенхилм <br />5. Жан-Луј-Павле-Франсоа, 5-ти војвода од Ноај
 
6. Клеменс Венцел, принцот фон Метерих <br />7. Андре Дупин <br />8. Грофот Карл Роберт Неселуде <br />9. Педро де Соса Холштајн, грофот на Палмела <br />10. Роберт Стјуарт, Виконт Кастереаг <br />11. Емерих Јозеф, војвода од Далберг <br />12. Барон Јохан фон Весенберг <br />13. Принцот Андреј Кирилович Разумовски <br />14. Чарлс Стјуарт, прв Барон Стјуарт <br />15. Педро Гомез Лабрадор, Маркиз Лабрадор <br />16. Ричард Ле Поер Рог, 2-ри Ерл на Кларкарти <br />17.&nbsp; Вакен (запишувач) <br />18. Фридрих фон Гентц (секретар на Конгресот) <br />19. [[Вилхелм фон Хумболт|Барон Вилхелм фон Хумболт]] <br />20. Вилијам Кеткарт, 1-ви Ерл Кетчарт <br />21. Принцот Карл Август фон Харденберг <br />22. Чарлс Морис де Талериран-Перигор <br />23. Грофот Густав Ернст фон Стакелберг ]]
Ред 25:
* Цар [[Александар I (Русија)|Александар I]] ја контролирал руската делегација, која формално била предводена од министерот за надворешни работи, грофот Карл Роберт Неселделде. Царот имал две главни цели, да ја преземе контролата врз Полска и да го промовира мирољубивиот соживот на европските народи. Тој успеал да го формира [[Светиот сојуз]] (1815), врз основа на монархизмот и антисекуларизмот, формиран за борба против секоја закана од револуција или републиканизам.<ref>{{Наведена книга|title=The Congress of Vienna; a Study in Allied Unity, 1812–1822|last=Nicolson|first=Harold|publisher=Constable & co. ltd.|year=1946|page=158}}</ref>
* Прусија била застапувана од принцот Карл Август фон Харденберг, како и од канцеларот, дипломатот и научникот [[Вилхелм фон Хумболт]]. Кралот Фредерик Вилијам III од Прусија исто така бил во Виена, делувајќи зад сцената.
* Франција, "петтата" власт, била застапувана од својот министер за надворешни работи, ТалиранТалеран, како и потполковникот на министерот, војводата од Далберг. ТалиранТалеран веќе преговарал за Парискиот договор (1814) за [[Луј XVIII|Луј XVIII од Франција]]; сепак, царот не го поверувал и тајно преговарал со Метерних, по пошта. <ref name="Malettke66">{{Наведена книга|title=Die Bourbonen 3. Von Ludwig XVIII. bis zu den Grafen von Paris (1814–1848)|last=Malettke|first=Klaus|publisher=Kohlhammer|year=2009|isbn=3-17-020584-6|volume=3|page=66|language=German}}</ref>
 
=== Други ===
Ред 42:
Практично секоја држава во Европа имала делегација во Виена - повеќе од 200 држави и кнежевскии куќи биле претставени на Конгресот.<ref>Page 2 of King (2008)</ref> Покрај тоа, имало претставници на градови, корпорации, религиозни организации (на пример, на опатиите) и специјални интересни групи - на пример, делегација која ги претставувала германските издавачи, барајќи закон за авторски права и слобода на печатот.<ref>{{Наведена книга|title=Rites of Peace; the Fall of Napoleon and the Congress of Vienna|last=Zamoyski|first=Adam|publisher=HarperCollins Publishers|year=2007|isbn=978-0-06-077518-6|pages=258, 295}}</ref> Конгресот бил забележан поради раскошната забава: според познатата шега не се движел, туку танцувал.<ref>According to King (2008), it was Prince de Ligne, an attendee at the conference, who wryly quipped, “the congress does not move forward, it dances.” ("Le congrès danse beaucoup, mais il ne marche pas.")</ref>
 
== Улогата на ТалерандТалеран ==
[[Податотека:Talleyrand_02.jpg|алт=oil painting of Tallyrand, the French ambassador|мини| TalleyrandТалеран се покажапокажал како способен преговарач за поразениотпоразената ФранцузинФранција. ]]
Првично, претставниците на четирите победнички сили се надеваанадевале дека ќе ги исклучат Французите од сериозно учество во преговорите, но Талириан[[Шарл Морис де Талеран|Талеран]] вешто успеауспеал да се вметне во "нејзините внатрешни совети" во првите недели од преговорите. Тој се здружил во Комитет за осум помали овластувања (вклучувајќи ги Шпанија, Шведска и Португалија) за контрола на преговорите. Кога ЅалирианТалеран бешебил во можност да го користи комитетот за да стане дел од внатрешните преговори, тогаш ја напуштанапуштил, повторно обвинувајќи ги сојузниците..
 
Неодлучноста на големите сојузници за тоа како да ги спроведат своите работи без да предизвикаат обединет протест од помалите сили, доведоадовело до повикување на прелиминарна конференција за протоколот, на кој ТајлиранТалиран и маркизот Лабрадор, претставник на Шпанија, беабиле поканети на 30 септември 1814 година. <ref name="Nicolson">Nicolson, Sir Harold (2001). [https://books.google.com/books?id=ZTC3IWC_py8C&printsec=frontcover&dq=congress+of+vienna&hl=cs&ei=5deZTM7GGI7KjAfCpsAO&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=1&ved=0CDEQ6AEwAA#v=onepage&q=Talleyrand%2030%20september&f=false ''The Congress of Vienna: A Study in Allied Unity: 1812–1822''] Grove Press; Rep. Ed. pp. 140–164. {{ISBN|0-8021-3744-X}}</ref>
 
Секретарот зана конгресконгресот, Фридрих фон Гент, известиизвестил: "Интервенцијата„Интервенцијата на ТалиранТалеран и Лабрадор безнадежно ги вознемири сите наши планови. TalleyrandТалеран протестираа против процедурата што ја усвоивме и силногласно сенè оценувааоценуваше дватадва часа. Тоа беше сцена која никогаш нема да ја заборавам ". <ref>{{Наведена книга|title=The Congress Dances|last=Susan Mary Alsop|publisher=Harper & Row, Publishers|year=1984|location=New York|pages=120}}</ref> Засрамените претставници на сојузниците одговориле дека документот во врска со протоколот што го договориле всушност не значел ништо. "Ако„Ако тоа значи толку малку, зошто го потпишавте?" го купивикнал Лабрадор.
 
Политиката на ТалириранТалеран, насочена какокон националнанационалните, каконо и личниличните амбиции, барала близок, но никако не пријателски однос со Лабрадор, кого ТалиранТалеран сметалго гледал со презир. <ref>Wenceslao Ramírez de Villa-Urrutia, Marqués de Villa-Urrutia, ''España en el Congreso de Viena según la correspondencia de D. Pedro Gómez Labrador, Marqués de Labrador''. Segunda Edición Corregida y Aumentada (Madrid: Francisco Beltrán, 1928), 13.</ref> Лабрадор подоцна му забележал на ТалиранТалеран: "дека„дека осакатувањето, за жал, се случува во Виена"Виена“. <ref>Antonio Rodríguez-Moñino (ed.), ''Cartas Políticas'' (Badajoz: Imprenta Provincial, 1959), 14 (Letter IV, 10 July 1814). Labrador's letters are full of such pungent remarks, and include his opinions on bad diplomats, the state of the postal system, the weather, and his non-existent salary and coach and accompanying livery for the Congress.</ref> ТалејранТалеран исцрпел дополнителни статии што ги предложил Лабрадор: тој немал намера да ги предаде 12.000 ''афранцедос'' - шпански бегалци, симпатизиранисимпатизери на Франција, кои му оддадоаоддале почит на [[Жозеф Бонапарт|ЏозефЖозеф Бонапарта]], ниту пак најголемиот дел од документите, сликите, ликовната уметност и книгите кои биле ограбени од архивите, палатите, црквицрквите и катедраликатедралите на Шпанија. <ref>Villa-Urrutia, ''España en el Congreso de Viena'', 61–2. Joseph had left Madrid with a huge baggage train containing pieces of art, tapestries, and mirrors. The most rapacious of the French was Marshal [[Nicolas Soult]], who left Spain with entire collections, which disappeared to unknown, separate locations around the world. According to Juan Antonio Gaya Nuño, at least "[the paintings] have come to spread the prestige of Spanish art around the whole word."</ref>
 
=== Полско-саксонска криза ===