Луј де Рувроа, војвода од Сен-Симон: Разлика помеѓу преработките
[непроверена преработка] | [проверена преработка] |
Избришана содржина Додадена содржина
с Brainmachine ја премести страницата Сен-Симон на Луј де Рувроа, војвода од Сен-Симон: Сен-Симон почесто се мисли на Клод Анри де Сен-Симон |
слика во инфокутијата |
||
Ред 1:
{{Инфокутија Писател
| name = Луј де Руврoа, војвода од Сен Симон
| native_name =
| native_name_lang =
| image = Portrait de Saint-Simon à 18 ans.jpg
| imagesize =
| alt =
| pseudonym =
| birth_name = Луј де Руврoа, (Видам од Шартр)
Ред 37 ⟶ 35:
| portaldisp =
}}</pre>
'''Луј де Рувроа, војвода од Сен-Симон''', роден во [[Париз]], на 16 јануари 1675 година, починат на 2 март 1755 година, припадник на француското [[благородништво]], прочуен по своите ''Мемоари'’ во кои го опишува животот на дворот во времето на [[Луј 14]] и на [[Регентство(1715-1723)|регентството]]. Син е на [[Клод Рувроа]], војвода Сен-Симон за кого било создадено војводство во времето на Луј 13,во 1635 година<ref>{{harvsp|texte=Edition Pléiade des Mémoires|loc=Chronologie sommaire|p=LXXXI|id=VOLI}}</ref>, и за неговата втора жена [[Фамилија Л'Обеспин|Шарлота од Л’Обеспин]].
== Биографија ==
=== Младост ===
▲[[Слика:Portrait de Saint-Simon à 18 ans.jpg|vignette|left|300px|Француска школа од {{XVII век}}, портрет на Луј де Сен Симон, се припишува на Јасинт Риго ([[Музеј во Шартр]]).
Син единец на [[Клод Рувроа]], [[војвода Сен-Симон]] и неговата втра жена [[FФамилија Л'Обеспин|Шарлота од Л’Обеспин]], роден е ноќта меѓу 15 и 16 јануари 1675 година. Уште во младоста добива титула [[видам]] од [[Шартр]]<ref>{{harvsp|texte=Mémoires|p=19|id=VOLI}}</ref>, од мајка си е строго и грижливо одгледан и воспитан да го почитува споменот на [[Луј XIII крал на Франција|Луј XIII или Луј Праведниот]]. Тој се спријателува со војводата од Шартр, идниот [[Филип од Орлеан(1674-1723)|регент]]. Друга личност која игра голема улога во неговиот живот е [[Арман Жан Ле Бутилие де Рансе|Рансе]], [[опат]] на оптијата [[Ла Трап|Ла Трап]], кој на Сен-Симон ќе му биде ментор по прашањата на религијата. Младото момче се занимава особено за [[историјата]], сака да чита мемоари кои ќе го « поттикнат да го опише тоа што го гледа сè со желба и надеж најдобро што може да го сфати времето во кое живее. »
Ред 65 ⟶ 60:
Во [[1709]] година, го губи сместувањето. [[Жером Фелипо|Пончартрен]] му дава друго, на вториот кат, во десното крило на министрите, и во [[1710]] година, Сен-Симон − бидејќи неговата сопруга е именувана за почесна дама на [[Марија Лујза Елизабета од Орлеан|војвотката од Бери]] − добива голем апартман што порано ѝ бил доделен на грофицата [[Сфорца]] и на [[војвотката од Антен]]. Новиот апартман има и кујна и тоа му овозможува на Сен-Симон да приредува закуски и вечери што му овозможува да ги збогати ''Мемоарите''.
<!--
==== 1711 : Une mort qui délivre ====
En [[1711]], [[Louis de France (1661-1711)|Monseigneur]], fils de Louis XIV, meurt. Saint-Simon était partisan et ami de son fils, le duc de Bourgogne, désormais premier dans la ligne de succession. L'annonce de la mort du Grand Dauphin et le spectacle de son palais de Meudon, la nuit de sa mort, donnent une page célèbre des ''Mémoires''<ref>Sainte-Beuve, dans un article du ''Constitutionnel'' (2 octobre 1865), repris dans ses ''Nouveaux Lundis'' (tome X), déclare que cette scène est « une œuvre unique, incomparable, qui n'a sa pareille en aucune littérature, un tableau comme il n'y en a pas un autre à citer dans les musées de l'histoire ».</ref>. L'attitude psychologique de Saint-Simon, en cette occasion, est remarquablement profonde :
{{citation|Mon premier mouvement fut de m'informer à plus d'une fois, de ne croire qu'à peine au spectacle et aux paroles, ensuite de craindre trop peu de cause pour tant d'alarme, enfin de retour sur moi-même par la considération de la misère commune à tous les hommes, et que moi-même je me trouverais un jour aux portes de la mort. La joie, néanmoins, perçait à travers les réflexions momentanées de religion et d'humanité par lesquelles j'essayais de me rappeler; ma délivrance particulière me semblait si grande et si inespérée, qu'il me semblait, avec une évidence encore plus parfaite que la vérité, que l'État gagnait tout en une telle perte. Parmi ces pensées, je sentais malgré moi un reste de crainte que le malade en réchappât, et j'en avais une extrême honte<ref>''Mémoires'', ed. Gallimard, 1984, Bibliothèque de la Pléiade, vol.IV, p.67</ref>.}}-->
|