Разлика помеѓу преработките на „Борислав Пекиќ“

Одземени 36.414 бајти ,  пред 6 години
го тргам делот што не е на македонски
(го тргам делот што не е на македонски)
{{превод}}
'''Борислав В. Пекиќ''' ([[Подгорица]], [[4. февруари]] [[1930]] — [[Лондон]], [[2. јули]] [[1992]]<ref name="Борислав Пекиќ 1930 — 1992">{{cite web |url=http://www.vracar.org.rs/akcija-meseca/2010-04-izlozba-Pekic.pdf |title=Борислав Пекиќ 1930 — 1992 (Изложба по повод 80 години од раѓање) |author= |authorlink= |coauthors= |date=април 2010. |format= |work= |publisher=Општина Врачар (Белград) |pages=|language= ср |archiveurl= |archivedate= |quote= |accessdate = 21. 9. 2011.}}</ref>) бил еден од најзначајните [[Србија|српски]] книжевници на [20. век]], [[роман]]сиер, [[драма|драмски]] писател, [[сценарио|филмски сценарист]], академик и еден од тринаесет интелектуалци кои ја обновиле работата на [[Демократска странка (Србија)|Демократска партија]].<ref name=autogenerated1>[http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Porodicno-stablo-demokrata/Osnivachi-Demokratske-stranke.lt.html Оснивачи на демократска странка („Политика“, 23. март 2008)]</ref> Добитник е на [[НИН-ова награда|НИН-ова награда]] за роман Ходочесништво на Аресение Његован од [[1970]]. година.
 
=== Младост и романи ===
 
Роден е во [[Подгорица|Подгорица]] 1930. Неговиот татко, Војислав Д. Пекиќ, во Кралството Југославија бил висок државен чиновник, така да од раѓањето на Борислав до 1941. живееле во [[Бечеј|Стар]] и [[Нови Бечеј|Нов Бечеј]], [[Мркоњиќ Град]], [[Книн]] и [[Цетиње|Цетиње]].<ref name="Борислав Пекиќ 1930 — 1992"/> На почетокот на [[Втора светска војна|Втора светска војна]], италијанските окупациони власти ги протерале од Цетиње за Србија.<ref name="Борислав Пекиќ 1930 — 1992"/> Неговата фамилија се населила во [[Баваниште|Баваниште]] (јужен Банат), а 1945. се отселила во Белград.<ref name="Борислав Пекиќ 1930 — 1992"/> По преселбата во Белград 1945, образованието го продолжил во Трета машка гимназија, каде матурирал 1948.<ref name="Борислав Пекиќ 1930 — 1992"/> Набргу после тоа бил уапсен:.
 
{{Цитат3|Био сам члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије. Ухапшен сам 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом ми је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне. Помилован сам 29. новембра 1953. године.|Борислав Пекић<ref name="Борислав Пекић 1930 — 1992"/>}}
 
Као припадник [[Социјалдемократска омладина Југославије|СДОЈ]]-a је осуђен на петнаест година робије са принудним радом. Издржавао је казну у [[КПД Сремска Митровица]] и [[КПД Ниш]]. Помилован је после пет година 1953. године. За време тамновања зачете су многе идеје које је после развио у својим главним романима.
 
Студирао је [[Експериментална психологија|експерименталну психологију]] на [[Филозофски факултет Универзитета у Београду|Филозофском факултету у Београду]] ([[1954]]—[[1958]]).
[[Датотека:26 - A9R17CA.jpg|мини|десно|250п|Борислав и Љиљана Пекић са својом кћерком 1959. године]]
Године 1958. оженио се инжењерком архитектуре Љиљаном Глишић, сестричином др [[Милан Стојадиновић|Милана Стојадиновића]], који је био председник владе Југославије (1935—1939) и министар финансија. Годину дана касније родила им се ћерка Александра. Година 1959. је такође година када је Пекић написао свој први од преко двадесет оригиналних филмских сценарија за главне филмске куће у Југославији, међу којима и Дан четрнаести, који је представљао Југославију на Канском филмском фестивалу 1961. године.
 
[[Датотека:Borislav Pekić plakat.JPG|thumb|250px|лево|''Борислав Пекић као затвореник, плакат за изложбу'']]
 
Годинама је Пекић радио на неколицини романа, а када је први од њих, ''Време чуда'' (1965), штампан, привукао је пажњу великог броја читалаца, као и књижевних критичара. Овај роман је 1976. издат на енглеском од стране Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку као ''Time of Miracles'' (Време чуда). Преведен је на француски 1986, на пољски 1986, румунски 1987, италијански 2004. и грчки 2007. Пекићев први роман јасно је указао на две важне карактеристике његовог рада, оштар антидогматизам и константни скептицизам у погледу могућег „прогреса“ човечанства који је достигнут у току своје историје.
 
У периоду између 1968. и 1969. Пекић је био један од уредника „Књижевних новина“. Његов други роман је ''Ходочашће Арсенија Његована'' (1970), у коме је, поред осталог, дао слику студентског протеста 1968. у Југославији. Иако се идеолошки дистанцирао од овог опозиционог покрета, нова политичка клима је даље компликовала његов однос са влашћу, тако да је годину дана био без пасоша. Роман је ипак добио [[НИН-ова награда|Нинову награду]] као најбољи југословенски роман те године. Енглески превод под насловом ''Houses of Belgrade'' (Београдске куће) се објавио 1978. у издавачкој кући Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку, а касније је био преведен на пољски, чешки и румунски.
 
=== Исељење и даљи рад ===
[[Датотека:04 - 1964-A.Obrenovic-Bg-01.jpg|мини|десно|250п|Борислав Пекић 1964. године]]
Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале [[persona non grata|персоном нон грата]] и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Најзад се 1975. појавило ''Успење и суноврат Икара Губелкијана,'' које је касније преведено на пољски 1980, мађарски 1982, чешки 1985. и француски 1992.
 
Године 1977. послао је рукопис [[сотија|сотије]] ''Како упокојити вампира'' на књижевни конкурс Удружених издавача Југославије, који су препознали у њему најбоље пристигло дело и тако је књига штампана. Касније је преведена на чешки 1980, пољски 1985, италијански 1992, а енглески превод се појавио 2005. Базиран делимично на Пекићевом сопственом искуству у затвору и истрази, роман показује методе, логику и психологију модерног тоталитарног режима.
 
''Одбрана и последњи дани'' (1977), сага-[[фантасмагорија]] преведена је на пољски и мађарски 1982, на чешки 1983, француски 1989. и шведски 2003. Ова три романа базично се баве разним врстама и на разним нивоима колаборације у Југославији за време Другог светског рата.
 
После више од две деценије припрема, студија и проучавања први том Пекићеве седмотомовне фантасмагорије ''Златно руно'' се 1978. године појавио пред читаоцима. Следе затим и осталих шест томова током 1978—1986. године. Тим делом се Пекић уврстио у најзначајније српске књижевнике. За ову [[сага|сагу]] Пекић је 1987. добио [[Његошева награда|Његошеву награду]], означујући га као једног од врховних савремених прозних писца у Југославији. Према мишљењу жирија Телевизије Србије, тај роман је ушао у избор десет најбољих романа, написаних на српском језику у периоду од 1982. до 1992. године. ''Златно руно'' је упоређивано од стране иностраних критичара са [[Џејмс Џојс]]овим ″Уликсом″, по структури нарације класичног мита, са [[Томас Ман|Мановим]] ″[[Буденброкови|Буденброковима″]], по дугачкој породичној историји и еволуцији предратног друштва, као и са [[Олдус Хаксли|Олдос Хакслијевим]] ″Контрапунктом живота″, по унутрашњој [[тензија|тензији]] која пролази кроз лавиринт конфликтних перспектива. Но ипак је ''Златно руно'' слављено као јединствено. Једна од очигледних одлика је и огроман обим и тематска комплексност. ''Златно руно'' описује лутање генерација Његована и кроз њих истражује историју Балкана. Први, други и трећи том издат је на француском 2002, 2003. и 2004. године.
 
Осамдесетих је Пекић написао нешто сасвим ново. Сакупљао је материјал за писање књиге о изгубљеном острву ''[[Атлантида|Атлантиди]]'', са намером да да једно ново објашњење за корене, развој и пропаст наше цивилизације. И поред класичних извора који су инспирисали његов антрополошки интерес, Пекић је одлучио да оцрта своју нову визију будућности и тиме избегне рестрикције „историјског модела“ са којим је он несумњиво морао да се суочи у старим митовима. Из тога су произишле три књиге: жанр-роман ''[[Besnilo|Беснило]]'' (1983), антрополошки роман ''1999'' (1984) и епос ''Атлантида'' (1988). Ове књиге су доживеле велики број издања у Србији, а ''Беснило'' је био [[бестселер]]. ''Беснило'' је преведено на шпански 1988 и мађарски 1994, а ''Атлантида'' на чешки 1989. За ''Атлантиду је'' Пекић добио „Горанови награду“ 1988. Овај роман је 1983. изабран за најчитанију књигу домаћег аутора те године и добио је награду [[Београдски победници]].
 
Пекићева Одабрана дела у 12 томова штампана су крајем 1984. а за њих је добио [[Награда Удружења књижевника Србије|Награду Удружења књижевника Србије]].
 
''Године које су појели скакавци,'' у три тома, издате су између 1987. и 1990. Два одломка прве књиге су преведена на енглески и публикована у књижевним часописима Велике Британије. Ово је Пекићева аутобиографско-мемоарска проза са оценом и објашњењем послератних дана, животом и прогањањем буржоазије под комунистичким режимом. Ове књиге нису само аутобиографске у класичном смислу речи, пошто се Пекић бави и општим стањем Југославије после Другог светског рата, као и другим земљама и њиховим пеналним системима. Он слика затворски живот као јединствену цивилизацију, а цивилизацију „слободе“ као специјалан вид затвора. Ова трилогија је изабрана као најбоља мемоарска проза и за њу је Пекић добио [[Награда Милош Црњански|Награду Милош Црњански]] 1989.
 
Готске приче ''Нови Јерусалим'' штампане су 1989, за које је Пекић је добио [[Награда Мајска руковања|Награду Мајска руковања]] у Црној Гори 1990. за своја литерарна и културна достигнућа. Две приче из ове збирке су публиковане на француском, енглеском и украјинском у разним антологијама. Прича ''Човек који је јео смрт'' из ове књиге била је посебно преведена у Француској 2005. као сепаратно издање. На таласима радио-станице Франце културе је 21. септембра 2005. ово Пекићево дело представљено као књига дана, односно као најбоља књига страног писца те године.
 
== Филм, позориште и радио ==
[[Датотека:10 - Mihiz Pekic, Sofija 1982..JPG|мини|десно|250п|Борислав Пекић са [[Борислав Михајловић Михиз|Михизом]] 1982. године]]
Пекић се седамдесетих издвојио као један од најбољих савремених драмских писаца Србије. Редовно је писао радио-драме за Westdeutscher Rundfunk у Келну, као и за Süddeutscher Rundfunk у Штутгарту. Од 27 драма које су изведене и/или штампане у Србији, 17 су имале своју премијеру у Немачкој. Многе су биле трансформисане у позоришне и/или ТВ драме и добијале су бројне награде. Шеснаест њих је штампано у његовим Одабраним делима 1984. Његова драма ''Генерали или Сродство по оружју'' (1969) се може наћи у свакој антологији српске савремене драме. Добила је [[Награда Стеријиног позорја|Награду Стеријиног позорја]] за комедију године 1972, као и [[Награда Кнегиња Милица|Награду Кнегиња Милица]] позоришта у Крушевцу 1991. Пекићеви позоришни комади су били веома популарни и хваљени, а најпознатији од њих ''Цинцари или Корешподенција'' (1979), која је базирана на четвртом тому ''Златног руна'', играла се 280 пута у [[Атеље 212|Атељеу 212]] у Београду, у периоду од 23 године. Добио је прву награду Радио Загреба за драму ''186. Степеник'' (1982), као и прву награду на фестивалима у Охриду и Варни за ''Како забављати господина Мартина'' (1990).
 
Током своје каријере Пекић је радио на многим филмовима, написао је више од двадесет оригиналних сценарија и адаптирао неке од својих романа за филм. Филм ''Време чуда'' је био изабран да репрезентује Југославију на Канском фестивалу 1991, где је [[Горан Паскаљевић]] добио награду за режију, а касније филм је учествовао на фестивалима у Глазгову, Москви, Монтреалу и Врњачкој Бањи. Награда критичара додељена је у [[Сан Себастијан]]у 1990. ''Ђавољи рај'' (1989) (That summer of white roses), рађен по саги-фантасмагорији Одбрана и последњи дани, добио је награду на филмском фестивалу у Токију 1989. и био је селектован исте године да репрезентује Југославију на фестивалу у Монпељеу (Француска), Пули (Хрватска), Сан Себастијану (Шпанија), Лос Анђелесу и Сан Франциску (САД).
 
Као хонорарни коментатор Југословенског одељења Светске секције [[Би-Би-Си]]ја у Лондону (1986—1991) Пекић је читао своја „Писма из Лондона“ сваке недеље; ова Писма су после штампана у Југославији као ''Писма из туђине'', ''Нова писма из туђине'' и ''Последња писма из туђине'' (1987—1991). Свака књига је садржавала педесет писама са духовитим и иновативним запажањима о Енглеској и енглеском народу. Писма су била емитована за југословенске и српске слушаоце, за које је Пекић нарочито уживао да направи бројна и хумористична поређења између енглеске и наше власти, државе, обичаја и људи. За ове књиге добио је [[Награда Јаша Игњативић|Награду Јаша Игњатовић]] у Мађарској 1991. Пекић је такође на истом програму Би-Би-Сија имао серију о историји Велике Британије, која је издата постхумно са насловом ''Сентиментална повест Британског царства'' (1992). За ово дело је добио Почасну награду [[Zgrada BIGZ-a|БИГЗ]]-а, издавача књиге. Дело је штампано неколико пута и имало је великог успеха.
 
Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски и украјински.
 
== Крај живота и смрт ==
[[Датотека:18a - 1991.jpg|мини|десно|250п|Борислав Пекић на првим масовним демонстрацијама против режима [[Слободан Милошевић|Слободана Милошевића]], [[Демонстрације у Београду 1991.|9. марта 1991]].]]
Године [[1989]]. заједно са још дванаест интелектуалаца обновио је рад [[Демократска странка (Србија)|Демократске странке]],<ref name=autogenerated1 /> да би следеће, [[1990]]. године, постао члан Главног одбора, као и један од уредника обновљеног опозиционог листа „Демократија“. Године [[1991]]. био је кандидат Демократске странке за народног посланика у [[Народна скупштина Републике Србије|Скупштини Републике Србије]] у [[Београд|београдској]] општини [[Градска општина Раковица|Раковица]], када је победио његов противкандидат [[Војислав Шешељ]].{{чињеница|date=01. 2014.}}
 
Пекић је био потпредседник Српског ПЕН центра од 1990. до 1992. године и члан енглеског [[ПЕН центар|ПЕН центра]].{{чињеница|date=01. 2014.}} Био је дописни члан [[Српска академија наука и уметности|Српске академије наука и уметности]] од 1985. године{{чињеница|date=01. 2014.}}, као и члан [[крунски савет|Крунског савета]] принца [[Александар II Карађорђевић|Александра Карађорђевића]] 1992. године.{{чињеница|date=01. 2014.}}
 
Активан, како као аутор тако и као јавна личност, до последњег дана, Пекић је умро од рака плућа у свом дому у Лондону, 2. јула 1992. године у 63. години живота.{{чињеница|date=01. 2014.}} Кремиран је у Лондону, а његова урна се налази у [[Алеја заслужних грађана на Новом гробљу у Београду|Алеји заслужних грађана]] на [[Ново гробље (Београд)|Новом гробљу]] у Београду{{чињеница|date=01. 2014.}}, заједно са другим уваженим личностима из социјалног, политичког и културног реда грађана. Постхумно, 1992, га је Њ. К. В. престолонаследник Александар одликовао Краљевским орденом двоглавог белог орла првог степена, као највишег одликовања додељеног од српског претендента на позицију монарха.{{чињеница|date=01. 2014.}}
 
=== Постхумна издања ===
Велики део Пекићевих дела су публикована постхумно. ''Време речи'', 1993; ''Одмор од историје'', 1993; ''Градитељи'', 1994; ''Рађање Атлантиде'', 1996; ''Скинуто са траке'', 1996; ''У трагању за Златним руном'' у три тома, 1997; ''Изабрана писма из туђине'', 2000; ''Политичке свеске'', 2001; ''Философске свеске'', 2001; ''Кореспонденција као живот I'' и ''II'', 2002-2003; ''Сабрана писма из туђине'', 2004, ''Роботи и сабласти'' (збирка необјављених драма), 2006; ''Изабране драме'', 2007; ''Изабрани есеји, 2007; ''Морал и демократија'' (збирка интервјуа и есеја), 2008; ''Маргиналије и моралије'' (збирка мисли из објављених и необјављених дела), 2008.
 
Борислав Пекић је за собом оставио огроман корпус књижевних манускрипата који се састоје од комплексних коментара о настанку и развитку тема у ''Златном руну'', ''Атлантиди'', ''1999'', са филозофског, антрополошког и историјског становишта.{{чињеница|date=01. 2014.}} Присуство аутобиографских садржаја може се запазити у неким његовим делима у виду сећања на године проведене у политичком заточеништву, као и у књигама есеја поводом живота у Великој Британији. Његова опсесија темама личне слободе провлачи се, како кроз дела, тако и кроз дневнике као одговор на гушење и опресију комунистичког режима у бившој Југославији.{{чињеница|date=01. 2014.}} Његова супруга и ћерка су 2012. објавиле дело „Стопе у песку“ које садржи говоре и предавања које је Пекић држао широм света.<ref name="„Стопе у песку“ Борислава Пекића">{{cite web |url=http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=64184 |title=„Стопе у песку“ Борислава Пекића |author= |authorlink= |coauthors= |date=26. 6. 2012. |format= |work= |publisher=Радио-телевизија Републике Српске |pages=|language=ср |archiveurl= |archivedate= |quote= |accessdate=27. 6. 2012. }}</ref>
 
=== Јубилеји, изложбе, научни скупови у Пекићеву част ===
{{malo_inlajn_referenci}}
[[Датотека:Borislav Pekic Serbian Literature Great Men Stamps.jpg|мини||десно|250п|Поштанска марка с ликом Борислава Пекића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године]]
И након смрти, Бориславу Пекићу и његовом делу одаје се дужно признање и поштовање. Српска академија наука и уметности у Београду одржала је 1. и 2. јула 2000. године научни скуп поводом седамдесетогодишњице рођења Борислава Пекића. Реферати са тог скупа штампани су у ''Споменици Борислава Пекића'' 2003. године.
 
Народна библиотека Србије је септембра 2000. године организовала изложбу под насловом „Борислав Пекић или време речи“ заједно са [[Фонд Борислав Пекић|Фондом Борислава Пекића]] и [[Народна библиотека Краљево|Народном библиотеком Краљева]].
 
Дана 17. априла 2007. године у [[Библиотека града Београда|Библиотеци града Београда]] била је отворена импозантна изложба о животу и делу великог писца поводом 80 година од његовог рођења. Ова иста изложба под покровитељством [[Министарство културе|Министарства културе]] Владе Републике Србије путовала је, како по Србији (Јагодина, Нови Сад, Златибор, Ниш, итд), тако и по многим градовима Европе и Канаде. Гостовала је у Будимпешти, па у Сарајеву јула 2007, у Паризу 25. марта 2010, 16. новембра 2010. у Загребу, 2011. у Пули. [[Градска општина Врачар]] и [[Библиотека града Београда]] је ову изложбу у нешто друкчијем облику приказала 19. априла 2010. године.
 
Зборник ''Поетика Борислава Пекића: преплитање жанрова'' настао је као резултат истоименог научног скупа који је одржан у Београду 19. и 20. новембра 2008. године. Међународни научни скуп, посвећен поетици и жанровским аспектима Пекићевог дела, припремљен је у оквиру пројекта „Савремене књижевне теорије и њихова примена: нове дискурсивне праксе књижевнотеоријских проучавања“ који се реализује у Институту за књижевност и уметност — Београд.
 
Организациони одбор су чинили: др Весна Матовић, директор Института, Љиљана Пекић, супруга Борислава Пекића, др Милан Радуловић, руководилац Пројекта у Институту, др Гојко Тешић, др Петар Пијановић, руководилац скупа, др Александар Јерков и мр Игор Перишић.
Скуп је отворен 19. новембра 2008. У свечаној Сали Скупштине града уз пригодне речи др Весне Матовић, Небојше Брадића, министра за културу у Влади Републике Србије, и др Петра Пијановића.
 
Научни скуп је окупио проучаваоце и тумаче Пекићевог дела из Србије и иностранства ([[Немачка]], [[Русија]], [[Француска]], [[Енглеска]], [[Пољска]], [[Украјина]], [[Италија]], [[Босна и Херцеговина]], [[Црна Гора]], [[Хрватска]], [[Република Македонија|Македонија]]).
 
Новембра 2010. године, Пекић је уврштен у серију марака Србијамарке <ref>[http://www.pravda.rs/2010/12/23/pisci-se-pridruzili-teniserima („Правда“, 23. децембра 2010)]</ref> [[ПТТ Србије]] „Великани српске књижевности“, чији је дизајн урадила [[Марина Калезић]]. Колекција је постала [[филателист]]ичка реткост.
 
Такође, 2002. године изграђена је основна школа на Бежанијској коси у Београду која је добила име по Бориславу Пекићу. У Београду, на Врачару, именована је улица Борислава Пекића, а 2012. године огранак Библиотеке града Београда у улици Светозара Марковића добио је име по Бориславу Пекићу.
 
Године 2006. његова супруга Љиљана Пекић, која је била приређивач његових постхумних дела, почела је да уређује блог Борислава Пекића на ком се могу наћи, како публикована, тако и необјављена дела овог писца. Године 2012. његова унука Мари-Луиз почела је Фејсбук страницу са Пекићевим одабраним цитатима <ref>[http://www.facebook.com/Borislav.Pekic.Face.Page Борислав Пекић: Званична Фејсбук страница]</ref>. Брига о публиковању Пекићевих рукописа, како објављених, тако и оних из заоставштине, преузеле су његова супруга Љиљана Пекић и ћерка Александра Пекић.
 
Борислав Пекић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду од 17. децембра 2007. године <ref>Рех. бр. 265/07</ref>.
 
=== Фонд „Борислав Пекић“ ===
{{malo_inlajn_referenci}}
После Пекићеве смрти, у јулу 1993, у Београду, је основан Фонд „Борислав Пекић“, чији су оснивачи српски ПЕН-центар, [[Српска академија наука и уметности]], Министарство културе Републике Србије, Бранко Драгаш, [[Удружење књижевника Србије]] и Љиљана Пекић, која је и директор Фонда. Циљ Фонда је промоција и публиковање Пекићевих дела, старање o пишчевој заоставштини, као и пројекти „Борислав Пекић нашој деци“ и годишња додела награде „Борислав Пекић“ за књижевна дела у настајању.
 
Фонд редовно објављује и публикацију Анали Борислава Пекића. Писци који су добили награду Фонда „Борислав Пекић“ за нова дела временом су постали афирмисани ствараоци савремене српске књижевности. Међу њима су [[Светислав Басара]], [[Драган Великић]], [[Горан Петровић]], [[Бладислав Бајац]], [[Милета Продановић]], [[Игор Маројевић]], [[Сретен Угричић]], [[Гојко Божовић]], [[Јасмина Лукић]], [[Саша Јеленковић]] и многи други. Ово је јединствена књижевна стипендија у Србији за дела у настајању. Награда и стипендија се додељују сваке године 2. јула, на дан Пекићеве смрти. У ''Аналима'' Борислава Пекића сваке године се штампају критике и студије о разним аспектима Пекићевог стварања, као и одломци из романа награђених писаца и исцрпна Пекићева библиографија, која се сваке године ажурира.
 
== Награде ==
{{malo_inlajn_referenci}}
* [[НИН-ова награда]] за роман ''Ходочашће Аресенија Његована'' 1970.
* Награда за комедију године на Стеријином позорју 1972.
* [[Његошева награда]] за ''Златно руно'' (седам томова) 1987.
* [[Награда Београдски победници]] за најчитанију књигу 1984.
* [[Награда Милош Црњански]] за други том романа ''Године које су појели скакавци'' је добио 1987.<ref name="Борислав Пекић 1930 — 1992"/>
* Прва награда на фестивалима у Охриду и Варни 1990.
* [[Награда Јаков Игњатовић]], Будимпешта, 1991.
* [[Награда Кнегиња Милица]] позоришта у Крушевцу 1991.
* [[Награда Удружених издавача]]
* Награда Удружења књижевника Србије
* БИГЗ-ова награда
* Деретина награда
* Повеља РТС-а за радио драме
* Награда филмског фестивала у Херцег Новом