Историја на Русија: Разлика помеѓу преработките

[проверена преработка][проверена преработка]
Избришана содржина Додадена содржина
сНема опис на уредувањето
сНема опис на уредувањето
Ред 64:
=== Иван III Велики ===
{{Main|Иван III}}
Во текот на [[15 век]], големите кнезови на Москва се обиделе целото население на кнежеството да го стават под своја контрола. Најуспешен владетел од овој период бил [[Иван III]],<ref name = Curtis2/> кој ги удрил темелите на новата руска држава. Иван постојано бил во конфликт со својот голем ривал од северозапад, [[Полско-литванска унија|Полско-литванската унија]], борејќи се за придобивање на полузависните кнежества кои се наоѓале околу реките [[Днепар]] и [[Ока]].<ref>[http://www.bartleby.com/65/iv/Ivan3.html IvanИван III], [[Енциклопедија Колумбија|Енциклопедија „Колумбија“]], шестоVI изданиеизд, 2001-2005</ref><ref name="EB_IvanIII">[http://www.britannica.com/eb/article-3598 Ivan III], [[Енцилопедија Британика]], 2007</ref>По долга војна, тој успеал да и порази и припои кон државата, Новгород и Твер.<ref>Donald Ostrowski in ''The Cambridge History of Russia'', Cambridge University Press, 2006, стр. 234, ISBN 0-521-81227-5</ref>
 
[[Податотека:LebedevK UnichNovgrodVecha.jpg|thumb|Пропаѓањето на Новгоодската република во 1478]]
Ред 88:
[[Податотека:Appeal of Minin.jpg|thumb|[[Кузма Минин]] апелира до населението од [[Нижни Новгород]] за регрутирање на војска против Полјаците.<ref name=Dunning>Chester S. L. Dunning, "Russia's First Civil War: The Time of Troubles and the Founding of the Romanov Dynasty", Penn State Press (2001), стр. 433–434, ISBN 0-271-02074-1</ref>]]
 
По смртта на [[Иван Грозни]], на тронот го наследил неговиот син [[Фјодор I]]. Во текот на неговото владеење следувал период на граѓански војни и „странска“ интервенција, позната како „Време на проблемите“ (1606–1613).<ref name = Curtis2/> Екстремно студените лета од 1601 до 1603 година,<ref>Borisenkov E, Pasetski V. "The thousand-year annals of the extreme meteorological phenomena", стр. 190, ISBN 5-244-00212-0</ref> довеле до голем глад и зголемување на социјалната неорганизираност. Владеењето на [[Борис Годунов]] било проследено со големи бунтови и востанија, но сепак тој извршил големи реформи во [[Русија]], меѓу кои најзначајни се социјалните и образовните. Тој ги познавал најдобрите европски учители и често пати го доведувал во царскиот двор за да учителствуваат. Поради победата против [[Шведска]], уште од времето како регент, тој настојувал да обезбеди излез на Русија на [[Балтичко Море|Балтичкото Море]]. За таа цел, тој морал да ја освои [[Ливонија]]. Во 1600 година, Борис Годунов го подржал создавањето на [[Полско-литванска унија|Полско-литванската унија]] што дошло до голема побуна и немири против него. Како водач на немирите се смета дека бил последниот син на [[Иван Грозни]], [[Димитриј Иванович]], којшто се смета и дека го организирал убиството на царот на 13 април 1605 во [[Москва]]. На престолот, Борис Годунов бил наследен од неговиот син [[Фјодор II]], којшто владеел само неколку месеци, бидејќи и тој бил убиен од противниците на својот татко. Претходно, од 1610 до 1612 година, војската на Полско-литванската унија ја окупирале [[Москва]]. Тие не успеале да го заземат градот, но градот бил запален.<ref name=Vern>George Vernadsky, "A History of Russia", Volume 5, Yale University Press, (1969), [http://www.spsl.nsc.ru/history/vernad/vol5/vgv522.htm#vgv522note35 Russian translation]</ref><ref>Mikolaj Marchocki "Historia Wojny Moskiewskiej", ch. "Slaughter in the capital", [http://www.vostlit.info/Texts/rus8/Marchockij/pred.phtml?id=902 Russian translation]</ref><ref>Sergey Solovyov. History of Russia... изд. 8, стр. 847</ref> Во 1612, населението во [[Нижни Новогород]], но и во другите поголеми градови, предводено од [[Дмитриј Позхарски]] и [[Кузма Минин]] успеале да ги протерат полските окупаторски сили од Москва. <ref name= Dunning>Chester S L Dunning, ''Russia's First Civil War: The Time of Troubles and the Founding of the Romanov Dynasty'', [http://books.google.com/books?vid=ISBN0271020741&id=9NUYtSJaO8cC&pg=PA434&lpg=PA434&dq=moscow+minin+patriot&sig=R7i94-fA_3vcjadJ8j0WonuPQys p. 434] Penn State Press, 2001, ISBN 0-271-02074-1</ref><ref name=ToT>[http://www.britannica.com/eb/article-9073517 Troubles, Time of]." [[EncyclopædiaЕнциклопедија Британика|Енциклопедија Britannica„Британика“]]. 2006</ref><ref>[http://www.bartleby.com/65/e-/E-Pozharsk.html PozharskiПожарски, DmitriДмитриј MikhailovichМихајлович, PrinceКнез]", [[Енциклопедија Колумбија|Енциклопедија „Колумбија“]]</ref>
[[Податотека:Tsar Mikhail I -cropped.JPG|мини|[[Михаил Романов]], првиот цар од династијата Романови]]
Во февруари 1613 година, Полјаците биле протерани од околината на градот [[Москва]], а Националното собрание, кое било составено од претставници од педесет градови, па дури и некои села, го избрале [[Михаил Романов]] за нов цар на Русија. Тој бил првиот руски цар од [[династија Романови|династијата Романови]] која владеела, сè до 1917 година.
Ред 142:
Во секоја ситуација се појавувал [[Михаил Бакунин]] како татко на [[Анархизам|анархизмот]]. Тој од Русија во [[1842]] година заминал за [[Западна Европа]] каде станал голем активист на социјалистичкото движење. По учеството во [[Мајско востание (Дрезден)|Мајското востание]] во [[1849]] година, тој бил уапсен и испратен на [[Сибир]], но тој од овде успеал да побегне и да замине повторно во [[Европа]]. Во истото време, во [[Западна Европа]] започнал да соработува со [[Карл Маркс]], еден од основачите на [[социјализам|социјализмот]] и неговата идеологија.
 
Во Русија се повеќе се прошпирувала идејата на [[Петар Велики]], според која Русија би требало да ги следи примерите на [[Западна Европа]]. Така, во земјата се појавиле две фракции. Според првата, нејзините претставници сметале дека требало да се следаат или имитираат европските движења и идеологии, а додека пак другите сметале дека на руската земја не и се потребни западните идеологии и притоа се стремиле кон повраќање на традиционалното минато. Тие биле познати како [[Славофили]].<ref name=Brit> [http://www.britannica.com/eb/article-9068172/Slavophile Encyclopedia„Славофил“] Britannica Slavophile[[Енциклопедија articleБританика|Енциклопедија „Британика“]]</ref>, и истите биле големи противници на [[бирократија|битократијата]].<ref name=Nye>
[http://books.google.com/books?vid=ISBN1877864161&id=_e-eHEVlBJEC&pg=PA65&lpg=PA65&vq=slavophiles&dq=from+nyet+to+da&sig=rVaMbKlztRBZ04MQXdwAszBiQf8&hl=en From Nyet to Da: understanding the Russians, page 65] by Yale Richmond, Intercultural Press; 3rd edition (January 2003)</ref>
 
Ред 163:
=== Александар III ===
 
За разлика од својот татко, новиот император [[Александар III (Русија)|Александар III]] [[1881]] - [[1894]] година) се карактеризирал со голема националистичка политика.<ref>[http://www.britannica.com/eb/article-9057487/Orthodoxy-Autocracy-and-Nationality Orthodoxy, Autocracy, and Nationality], Encyclopædia[[Енциклопедија BritannicaБританика|Енциклопедија „Британика“]]</ref>Александар III по обедување бил славофил. Бил верен дека неговата земја би можела да го избегне хаосот којшто владеел во [[Западна Европа]] и дека може да го спречи ширењето на некои според него штетни идеологии како [[Анархизам|анархизмот]], [[Социјализам|социјализмот]] или [[нихилизам|нихилизмот]]. Во времето на неговото владеење, Русија склучила сојуз со [[Франција]], чија цел била заедничко воено дејство во случај некоја од двете земји да биде нападната од страна на [[Персија]].
 
Најмоќниот советник на царот бил [[Константин Петрович Победоносцев]]. Еден од најголемите противници на [[демократија|демократијата]], уставот и [[парламентарен систем|парламентарниот систем]].<ref>Hugo S. Cunninggam, [http://www.cyberussr.com/rus/pobedonostsev.html Konstantin Petrovich Pobedonostsev (1827-1907): Reactionary Views on Democracy, General Education]. Retrieved 21 јули 2007.</ref>Под негово влијание, голем дел од револуционерите биле прогонети од земјата<ref>Robert F. Byrnes, "Pobedonostsev: His Life and Thought" in ''Political Science Quarterly'', Vol. 85, No. 3 (September, 1970), pp. 528–530.</ref> а била спроведувана политика на [[русификација]].<ref>Arthur E. Adams, "Pobedonostsev's Religious Politics" in ''Church History'', Vol. 22, No. 4 (December, 1953), pp. 314–326.</ref>.