Ромео и Јулија: Разлика помеѓу преработките

[непроверена преработка][непроверена преработка]
Избришана содржина Додадена содржина
с Бот Менува: ro:Romeo și Julieta
с Бот менува: кратки приказни -> раскази
Ред 51:
 
Ромео и Јулија е античка љубовна приказна која завршува трагично. Меѓу првите љубовни приказни била онаа на Пирам и Тизба ( Метаморфози, Овидиј ) којашто е слична со приказната на Шекспир. родителите на љубовниците се мразат, а Пирам исто така верува дека неговата љубов Тизба е мртва.<ref>Halio (1998: 93).</ref> Приказната за [[Anthia and Habrocomes]] од Ксенофон од Ефес, напишана во третиот век, исто така содржи слични елементи со драмата Ромео и Јулија, како што е разделбата на љубовниците и напивката која предизвикува лажна смрт.<ref>Gibbons (1980: 33).</ref>
Првата верзија на приказната за Ромео и Јулија е приказната за [[Mariotto and Gianozza]] од Мазучо Салернитано ( [[Masuccio Salernitano]] ) 33 приказна од неговата книга кратки приказнираскази [[Il Novellino]] објавена во 1476г.<ref name="Hosley"/> Salernitano sets the story in [[Siena]] and insists its events took place in his own lifetime. His version of the story includes the secret marriage, the colluding friar, the fray where a prominent citizen is killed, Mariotto's exile, Gianozza's forced marriage, the potion plot, and the crucial message that goes astray. In this version, Mariotto is caught and beheaded and Gianozza dies of grief.<ref>Gibbons (1980: 33–34); Levenson (2000: 4).</ref> Дејството на приказната на Салернитано се случува во Сиена во 13-тиот век, при што инсистирал настаните да се одвиваат токму во овој век во кој и самиот тој живеел и творел. Неговата верзија на приказната ја опфаќа тајната венчавка, фратарот којшто им помага на љубовниците, сцената во која угледен граѓанин умира, прогонството на Mariotto, присилниот брак на Gianozza, сцената со отровот и круцијалното загубено писмо. Во оваа верзија Mariotto е пронајден и смртно казнет ( со отсекување на глава ) а Gianozza умира од тага.
Луиџи да Порто ( [[Luigi da Porto]] ) ја адаптира приказната како [[Giulietta e Romeo]] и ја сврстува во неговата книга насловена како Historia novellamente ritrovata di due Nobili Amanti објавена во 1530г.<ref name="Moore38_44">Moore (1937: 38–44).</ref> Да Порто при пишувањето на приказната искористил и делови од Пирам и Тизба и Декамерон од Бокачо. На самата љубовна приказна и дал модерна форма, почнувајќи од имињата на семејствата Монтеки и Капулети како и на самата локација- Верона.<ref name="Hosley">Hosley (1965: 168).</ref> Исто така вовел и ликови кои ќе соодвестуваат на оние на Шекспир: Меркуцио, Тибалт и Париз. Приказната на Да Порто се потпира на историски факти односно се смета дека дејството се одвивало за време на владеењето на кралот на Верона Бартоломео дела Скала ( [[Bartolomeo II della Scala]] ), еден век пред Салернитано. Монтеките и Капулетите биле всушност две различни политички фракции во 13-тиот век, коишто делумно се спомнуваат во Дантеовото Чистилиште како пример за несогласувањата меѓу луѓето.<ref>Moore (1930: 264–277)</ref>Според верзијата на Да Порто Ромео го испива отровот а Јулија се прободува со неговиот нож. <ref>Gibbons (1980: 34–35).</ref>
Во 1554г. Матео Бандело ( [[Matteo Bandello]] ) објави своја сопствена верзија на Ромео и Јулија.<ref name="Moore38_44"/> Bandello emphasises Romeo's initial depression and the feud between the families, and introduces the [[Nurse (Romeo and Juliet character)|Nurse]] and [[Benvolio]]. Bandello's story was translated into French by [[Pierre Boaistuau]] in 1559 in the first volume of his ''Histories Tragiques''. Boaistuau adds much moralising and sentiment, and the characters indulge in rhetorical outbursts.<ref>Gibbons (1980: 35–36).</ref> Бандело става акцент на првичната Ромеова депресија и омразата меѓу семејствата, и ги воведува ликовите на Дадилката и Бенволио. Приказната на Бандело е преведена на француски јазик од страна на Пјер Боестуо ( [[Pierre Boaistuau]] ) во 1559г. во неговата книга под наслов „ Трагични приказни ” ( [[Histories Tragiques]] ). Во тоа време постоел тренд на објавување на дела врз основа на италијанските приказни ( novelles ), тие биле многу популарни и интересни за редовните посетители на театарот, па затоа се смета дека Шекспир се идентификувал со збирката приказни насловена како Палатата на задоволствата од Вилијам Пејнтер ( [[William Painter]] ) од 1567г. Оваа збирка содржи и верзија на Ромео и Јулија во проза, под наслов „ Убавата приказна за вистинската и вечна љубов на Ромео и Јулија ” (" The goodly History of the true and constant love of Rhomeo and Julietta " ). Шекспир ја искористи популарноста на следниве дела: „ Трговецот од Венеција ” ( [[The Merchant of Venice]] ), „ Многу врева за ништо ” ( [[Much Ado About Nothing]] ), „ Се е добро штом добро ќе заврши ” ( [[All's Well That Ends Well]] ), „ Мерка за мерка ” ( [[Measure for Measure]] ) и „ Ромео и Јулија ”, сите тие се италијански приказни. Ромео и Јулија е драматизација на преводот на Брук, и Шекспир строго се придржува до поемата, но додава детали и за главните и за споредните ликови ( особено за Дадилката и Меркуцио ).