Револуционерен бран
Револуционерен бран или револуционерна декада — серија од револуции што се случуваат на различни места во ист временски период. Честопати, претходните револуции и револуционерните бранови се инспирација за новите револуции, или првозапочнатата револуција инспирира други истовремени „партнерски револуции“ со слични цели.[1][2] Причините за револуционерните бранови биле предмет на проучување од страна на историчарите и политичките филозофи, меѓу кои и Роберт Розвел Палмер, Крејн Бринтон, Хана Арент, Ерик Хофер и Жак Гаудешо.[3]
Марксистите на револуционерните бранови гледаат како доказ дека можна е светска револуција.
Немарксистичките писатели и активисти, како Џастин Раимондо и Мајкл Линд, го користеле терминот „револуционерен бран“ за да ги опишат одделните револуции што се случуваат во краток временски период.[4][5]
Видови уреди
Марк Н. Кац [6] идентификувал шест форми на револуција;
- Селска револуција
- Градска револуција
- Државен удар, на пример, Египет, 1952 година
- Револуција одозгора, како што е Големиот скок напред на Мао во 1958 година
- Револуција однадвор, какви што се сојузничките инвазии на Италија во 1944 година и Германија во 1945 година.
- Револуција со осмоза, на пример, постепена исламизација на неколку земји.
Овие категории не се исклучуваат меѓусебно; Руската револуција од 1917 година започнала како градска револуција за соборување на царот, проследена со селска револуција по која следувал болшевистичкиот пуч во ноември. Кац исто така ги класифицирал револуциите на следниов начин:
- Централна - земји, обично големи сили, кои играат водечка улога во револуционерниот бран; на пример, СССР, Нацистичка Германија, Иран од 1979 година.[7]
- Аспиративни револуции по Централната револуција
- Потчинети или марионетски револуции
- Ривалски револуции, на пример комунистичка Југославија и Кина по 1969 година
Револуциите можат да се поддржуваат меѓусебно воено, како СССР, Куба, Ангола, Етиопија, Никарагва и други марксистички режими во 1970-тите и 1980-тите.[8]
Уште една поделба според Кац[9] е дека се делат дали се против ( антимонархија, антидиктаторска, антикапиталистичка, антикомунистичка, антидемократска) или за (профашистичка, пролиберална, прокомунистичка, пронационалистичка итн.). Во последните случаи, честопати потребен е преоден период за да се донесе одлука за избраната насока.
Периодизација уреди
Нема консензус за целосна листа на револуционерни бранови. Имено, научниците не се согласуваат за тоа колку треба да бидат слични идеологиите на различните настани за тие да се групираат како дел од единствен револуционерен бран и во кој период може да се смета дека се случил бранот - на пример, Марк Кац за „марксистичко-ленинистичкиот бран“ вели дека траел од 1917 до 1991 година, а „фашистичкиот бран“ од 1922 до 1945 година, но „антикомунистичкиот бран“ го ограничил само на периодот од 1989 до 1991 година.[10]
До 19 век уреди
- Втора реформација (1566–1609), вклучително и востанието во Холандија и Втората и Третата религиозна војна во Франција.[11]
- Триесетгодишната војна (1618-1648), вклучувајќи ги калвинистичките востанија и Хугенотските војни во Франција.
- Атлантските револуции што се случиле кон крајот на 18 век, како: Американската револуција (1776), Француската револуција (1789), Хаитинската револуција (1791), Батавската револуција (1795 година) и Ирскиот бунт од 1798 година.[12]
19ти век уреди
- Латиноамериканските војни за независност, заедно со различните шпанско-американски војни за независност од 1810-1826, честопати се смета дека барем делумно се инспирирани од Американската и Француската револуција поради својата либерална идеологија и цели на просветителството, и се сметаат како втор дел од Атлантскиот бран.[13]
- Револуциите од 1820, исто така Декебристичкото востание од 1825 година во Русија и Грчката војна за независност.[13][14]
- Револуциите од 1830, како Јулската револуција во Франција и Белгиската револуција [14] или Ноемвриското востание против руското владеење во Полска.
- Револуциите од 1848 година низ Европа, по Февруарската револуција во Франција.[13][14][15]
- Во раните 1850-ти години се случи бунтот Тајпинг во Кина, Големиот бунт во Индија и Еурека бунтот во Австралија.
- Во 1860-тите, италијанското обединување, Германските војни за обединување, Шпанската револуција од 1868 година, Граѓанската војна во САД (понекогаш се нарекува и „Втора американска револуција “), возобнувањето на Меиџи во Јапонија и бунтот на Кинескиот Тајпинг, од 1870-71 година поради пропаѓањето на Втората Француска Империја и нејзина замена со Француската Трета Република.
- Закон за кралски титули од 1876 година, по кој се воспоставило царско владеење во Индија; англо-египетската војна од 1882 година; основањето на Италијанската империја во 1882 година; Третата англо-бурманска војна од 1885 година; трката за Африка од 1885 година; и основањето на Француска Индокина во 1886 година.
- Големата источна криза, заедно со востанието во Херцеговина, Априлското востание, Разловечкото востание и Критскиот бунт.[14]
21ви век уреди
- Обоените револуции - различни поврзани движења кои се развија во неколку општества во поранешниот Советски Сојуз и на Балканот во текот на раните 2000-ти.[13]
- Револуциите од 2009 - 2014 година, во кои беа забележани револуции или масовни протести во Исланд, Мадагаскар, Ирска, Иран, Тајланд, Киргистан, Грција, Тунис, Египет, Либија, Бахреин, Саудиска Арабија, Оман, Јемен, Бразил, Шпанија, Чиле Малдиви, Калифорнија, Кина, Сирија, Израел, Азербејџан, Ерменија, Рожава, Мексико, Канада, ОК, Романија, Турција, Франција, Украина, Венецуела, Буркина Фасо и Хонгконг. Во овој период се формирало и движењето „ Окупирај“ на Запад, автоодбраните во Мексико и имало еколошки протести низ целиот свет.
- Арапската пролет - масовни протести, револуции и граѓански војни во арапскиот свет. Настаните започнале кон крајот на 2010 година и преминале во Арапската зима во 2014 година.
- Арапската зима е насилна масовна реакција по Арапската пролет, која се одликува со обновен авторитаризам, диктатури и исламски екстремизам на Блискиот Исток од 2014 година.
- Кон крајот на 2019 - 2020 година имало многу спонтани народни протести во Хонгконг, Каталонија, Либан, Чиле, Алжир, Боливија, Хаити, Ирак, Еквадор, Црна Гора, Србија, Бугарија, Индонезија, Албанија, Судан , Обединети Држави, Киргистан, Нигерија, Аргентина, Иран, Куба и движењето Жолти елеци во различни европски земји. Причините се различни, опфаќајќи се од корупција, штедење, изборна измама, нееднаквост, демократско назадување и повторно воспоставен авторитаризам и тоталитаризам. Централните теми на многу од овие протести биле економска и расна еднаквост и широко распространето незадоволство против економската и политичката елита.
Поврзано уреди
Наводи уреди
- ↑ Mark N. Katz, Revolution and Revolutionary Waves, Palgrave Macmillan (October 1, 1999)
- ↑ Nader Sohrabi, Revolution and Constitutionalism in the Ottoman Empire and Iran, Cambridge University Press, 2011 pp. 74, 83, 87, 90, 94, 96, ISBN 0-521-19829-1, ISBN 978-0-521-19829-5
- ↑ Colin J. Beck, Dissertation submitted to Stanford University Department of Sociology graduate Ph.D program, March 2009, "Ideological roots of waves of revolution, " ProQuest, 2009, pp. 1-5[мртва врска], ISBN 1-109-07655-X, 9781109076554.
- ↑ Justin Raimondo, «The Revolutionary Wave: Tunisia, Egypt, Yemen — is the West next?», Antiwar.com, January 28, 2011 — «The revolutionary wave now sweeping the world will not exempt America, in spite of the myth of 'American exceptionalism.'».
- ↑ Michael Lind, Vietnam, the Necessary War: A Reinterpretation of America’s Most Disastrous Military Conflict, Simon and Schuster, 2002 p 37 ISBN 0-684-87027-4, ISBN 978-0-684-87027-4 — «The revolutionary wave effect produced by the fall of Saigon in 1975 was far more significant than the regional domino effect in Southeast Asia proper. […] Mark N. Katz has identified a 'Marxist-Leninist revolutionary wave' that peaked in the 1960s and 1970s, along with an 'Arab nationalist revolutionary wave' that began with the [1978-1979] Iranian Revolution. Samuel P. Huntington has identified a 'democratic wave' that began with the defeat of the Soviet bloc in the Cold War. […] The Marxist-Leninist revolutionary wave associated with the Vietnam War saw 'affiliate Marxist-Leninist revolutions' come to power outside of Indochina in the Congo (1964, 1968), Benin (1972), Ethiopia and Guinea-Bissau (1974), Madagascar, Cape Verde, Mozambique, and Angola (1975), Afghanistan (1978), and Grenada and Nicaragua (1979).»
- ↑ Mark N Katz, Revolutions and Revolutionary Waves, St Martin’s Press, 1997, p4
- ↑ Mark N Katz, Revolutions and Revolutionary Waves, St Martin’s Press, 1997, p13
- ↑ Mark Katz, Revolutions and Revolutionary Waves, St Martin’s Press, 1997, p 86
- ↑ Mark N Katz, Revolutions and Revolutionary Waves, St Martin’s Press, 1997, p12
- ↑ Mark N. Katz, «Cycles, waves and diffusion», in: Jack A. Goldstone, The Encyclopedia of Political Revolutions, pp. 126—127
- ↑ Colin A. Beck, «The World-Cultural Origins of Revolutionary Waves: Five Centuries of European Contention», Social Science History, vol.35, no.2, pp.167-207
- ↑ Laurence Cox and Alf Gunvald Nilson, «What Makes a Revolution?», Ceasefire, 30 September 2014
- ↑ 13,0 13,1 13,2 13,3 Laurence Cox and Alf Gunvald Nilson, "What Makes a Revolution?", Ceasefire, 30 September 2014
- ↑ 14,0 14,1 14,2 14,3 Colin A. Beck, "The World-Cultural Origins of Revolutionary Waves: Five Centuries of European Contention", Social Science History, vol.35, no.2, pp.167-207
- ↑ Mark N. Katz, "Cycles, waves and diffusion", in: Jack A. Goldstone, The Encyclopedia of Political Revolutions, pp. 126-127